Željko Lukanović u akciji / Snimio Marin SMOLČIĆ
Ponoć je obično bilo moje doba za spavanje, a kada bi se sa sviće u zoru vratila sestra i otac, ja sam mora na noge i kašetu ribe nosit’ u Gornji Starigrad na prodaju. U to vrime nije bilo struje nit’ zamrzivača pa se riba morala ubrzo spremat’. Mi smo prvi u selu imali frižider na plin, ali je on slabo hladio, prisjeća se ribar Željko Lukanović
povezane vijesti
Željko Lukanović, vitalni 74-godišnjak, zadnji je aktivni ribar od plejade morskih ribara podvelebitskog primorja. Prekaljen je u burama i neverama koje u kratkom vremenu pretvore kanal između kopna i otoka Raba u neprekidni vjetroviti poligon kad je čovjeku i barci jedino sigurno mjesto biti doma, odnosno »na vezu«.
Razgovarali smo uz disharmoniju jake bure i zvuka stotina cvrčaka koji su u zavjetrini dokazivali da niti bura ne može rashladiti kolovoške vrućine.
– Na more se niti večeras, ne može, govori nam Željko.
Željko Lukanović u akciji / Snimio Marin SMOLČIĆ
Ribar bez premca
Odnedavno je titulu dida poboljšao prefiksom »pran« i relativno mlad postao »prandid«.
– Tu kod Senja bura udari za čas. Ovo što ovih dana puše po pet do šest dana je odlično jer niti ne pomišljam na kalivanje mriža ili bacanje udica. Pitaš kako samo počeo ribarit’? Bio sam dečkić od četiri, pet godina kada mi je otac Šime složio prvu tunju: par metara najlona, trun olova i udicu. Čim sam porasta’ za vesla, poša’ sam s ocem na sviću. S njim u kaiću nije bilo gledanja nit hoda u prazno pa sam vrlo rano naučio veslat za ribolov na sviću. Nema pljuskanja, nema lupanja. Kad bi me kao dečkića na svići uvati drim, otac me »budio« drškom od ostiju. Onako lagano, po glavi. A Šime je bio ribar bez premca. Malo koja riba bi mu utekla jer je imao posebno mirnu ruku, oštro oko i znao je ponašanje riba. Lovio je sve: zubace, orade, lubene, škrpine, ugore, sarge, salpe… Jedno vrime nije tukla’ hobotnice jer ih se bilo toliko namnožilo, a nije nam se dalo sušit na buri. Nismo ih imali kome dilit. U moje vrime nije bilo akomulatora niti plina za sviću. Pumpao se tzv. petrogas i on je na posebnoj mrežici obasjava’ more. Tad se to računalo na 400 ili 500 »svića«. Šime je bio na palmeti kaića s ostima. Bio sam klapčić pa sam vesla’ do ponoći. Kada bi otac vidio da sam umoran, vraćali bi se doma, kad je na veslima dolazila moja sestra Seka.
Ponoć je obično bilo moje doba za spavanje, a kada bi se sa sviće u zoru vratili sestra i otac, ja sam mora na noge i kašetu ribe nosit’ u Gornji Starigrad na prodaju. U to vrime nije bilo struje nit’ zamrzivača pa se riba morala ubrzo spremat. Mi smo prvi u selu imali frižider na plin, ali je on slabo hladio.
Nekada nije trebalo imat tri ili četiri mriže pa da bi čovjek imao nekakav ulov. Jedna mriža i par vrša bilo je jamstvo da će obitelj imati dosta ribe. Danas moraš kalivat 200 do 300 metara mriže u kanal, na 70-80 metara dubine, da bi doma donio par kila oslića, kazuje Željko.
Povratak tune
Ovih dana se u kanalu pojavilo dosta tune. Jedno vrime je bila nestala, ali se sada viđa svaki dan. To je dobro jer znači da tuna tu »ima paše«: palamide, rumbaca, luca. U mrižu nisam nikada ulovio tunu jer su to komadi po 200-250 kila i sve mi rasparaju. |
Puno alata, malo ribe
Nakon završetka škole za kuhara, odmah je počeo navigat’ pa je mirovinu prije 15 godina stekao kao profesionalni šef kuhinje na prekooceanskom brodu. Na »strancu«. U međuvremenu se puno toga u ribarenju promijenilo.
– Da se mene pita, zabranio bih upotrebu svih pomagala na barci: ecko-sonder i GPS. Jedna od stvari koje me otac učio bile su »pošte« od pojedinih vrsta riba. Tek kada si to naučio, mogao si poć’ u ribu. Danas uključiš neki uređaj i točno znaš jesi li na poziciji za ribarit ili nisi. Ali niti uređaji nisu garant da ćeš ulovit’. Danas se mladi ribari čude kako po liti ne mogu ulovit’ lignju. Uvik se znalo da lignju moreš ulovit tek kada ti na barki počnu zebst’ ruke, u jedanaestom ili dvanaestom misecu!
Snimio Marin SMOLČIĆ
Prominilo se puno toga. Što je manje ljudi u selu, i mi smo postali manje ljudi. Nas je bilo sedmero dice, ja sam bio najmlađi. Otac je svake jeseni zaklao po 2-3 praščića. Znalo se u Starigradu ‘ko je sirotinja, kome treba pomoć. Nikada se nije dogodilo da ta sirotinja pri kolinju ne bi dobila komad mesa. Isto tako i kada se meso osušilo.
Pokvarila nas je elektronika. Malo ‘ko više i razgovara, samo se šalju SMS poruke. U vrime moje mladosti u selu su se ljudi okupljali skoro svaku večer. Razgovaralo se, šalilo, pivalo i plesalo. Sada smo mi stariji pred TV-ekranom, mladi komuniciraju mobitelima.
Pod našim kaićom uvik su bile 2-3 vrše. U njima je otac držao živu ribu, obično škrpine, ugore ili lubene. Škrpina je nekada bilo puno pa ih je otac vezao za škrge da ih ne ošteti i vezao na par metara konopa za kraj. Kao u »živom frižideru«. Škrpinu danas vidim samo kada zaluta u poponicu. To su mali komadi koje obično pustim nazad u more, govori ovaj ustrajni ribar.
Nedorečeni zakoni
Ljute ga nedorečeni zakoni u ribarstvu koji su ljudima s malim mirovinama dopustili da se bave ribolovom i prodaju do pet kilograma ribe dnevno.
– Što da činim kada mi u visoku mrižu zaluta 150 kila sruna? To se obično događa kad u selu nema ljudi. Manje komade bacim nazad u more, većinu podilim. Za svaki dan ribolova vodimo knjige, k’o činovnici.
Budući da je veći dio života bio kuhar, Željka pitamo koju ribu najviše voli jesti.
– Od ribe obožavam doslovno sve. Od bugve, sruna i ušate, do meni najdražeg kovača. Kovača obišno lešam jer mi je tako najbolji. Za brudet se zna da su najvažnije ribe ugor i škrpina. Uz palentu. Naša lignja je posebnog okusa, crni rižot od sipe također. Hobotnica je opet delicija pripremljena na salatu. Opet ti velim: svaka riba je dobra, samo nek je friška, naglašava Željko Lukanović.
