Dobroslav Silobrčić je virtuozni intrevjuist! Da nije, ne bi još davne 1973. zaslužio prvu nagradu na državnom Televizijskom festivalu u Portorožu, imena Najbolji televizijski reporter – intervjuer. Njegovi intervjui broje se u tisućama, a Silobrčić ne misli stati, već i danas uredno objavljuje u prilogu Magazin Jutarnjeg lista.

U Zagrebu je završio Klasičnu gimnaziju, apsolvirao pravo te diplomirao i magistrirao novinarstvo na fakultetu Političkih znanosti. Na HRT-u radi na radiju i na televiziji. Pamti se Taxi za Babilon, Mali noćni razgovori, Gost urednik… Obnašao je i visoke diplomatske dužnosti u Italiji i Vatikanu, bio veleposlanikom RH u Norveškoj. No, intervju je njegov forte. Forma kojoj je dao cijelog sebe.

Sad kad smo sjeli, vidim da moram mijenjati planiranu koncepciju.

– Zašto?

Ne mogu ne krenuti od vaše polo majice. Na svim fotografijama imate sako poviše polo majice. A tu je na njoj i logo pariškoga grand slama, što mi sugerira da još uvijek igrate tenis.

– Ne. Plivam.

U životopisu se spominju i tenis, i golf, i plivanje…

– I prvak Hrvatske u džudu.

To mi je posebno zanimljivo. Je li ostalo išta od te džudo vještine?

– Kako ne!

Baš dobar džudaš

Džudo vam je bio prvi odabir što se sporta tiče?

– Ne, prvi odabir i najdulji bilo je plivanje. U Mornara sam plivao.

Mornar Split?

– Da.

Zašto Mornar, a ne šminkerski Jadran?

– Arhitekt Slaven Rožić i ja išli smo zajedno u Zagrebu u razred, a njegov ćaća je bio oficir, mornar. Stanovao mu je otac u Spinutu, a ja sam svako ljeto boravio kod barbe u Splitu dva i pol mjeseca. I onda mi je Slaven reko: »Daj, dođi sa mnom u klub.« To je bio dobar klub, i vaterpolo i plivanje. Kuridža je tada bio tamo, Kuridža je bio najbolji. I ja sam plivao leptir i bio iza njega, drugi.

Je li mi to sada pričamo o Trogiraninu, rođenom u Zagrebu, koji je ljeti trenirao plivanje u Splitu!?

– Tako je. U to doba je u Jadrana bio Nardelli, bila je mala Bjedov koju je ćaća trenirao.

Đurđica!?

– Đurđica. Tata joj je bio trener. I dobro ju je istrenirao.

A tko je vas trenirao džudo? Tata nije. Gdje ste trenirali?

– U klubu, prvo u jednom manjem, a nakon toga su me zvali u Mladost, nakon što sam postao omladinski prvak. Imao sam 17, 18 godina. Bio sam omladinski prvak Hrvatske u teškoj kategoriji, iako nisam bio težak. Klub nije imao nikog za tu kategoriju i stavili su mene iz srednje. I pobijedio sam teškaše.

Kako?

– Valjda sam bio spretniji. Uglavnom, bio sam baš dobar džudaš.

Šteta da niste nastavili s džudom. Ili nije?

– Nije. Završio sam taj dio posla i išao na faks.

Treba i u džudu znati pročitati protivnikove namjere.

– Glavni princip je ‘popusti da bi pobijedio’.

Poštovanje sugovornika

Vodite li se tim principom i kad razgovarate s ljudima, kad ih intervjuirate?

– Da, naravno.

Nije to ni lako, treba tu taj ego vlastiti zatomiti.

– Iskoristiš njegove slabosti, u džudu, ne u intervjuu. Poštujem sve ljude s kojima radim intervju, stvarno poštujem.

Kako je kad ste s ove druge strane diktafona, onaj kojeg intervjuiraju? Niste još ni kakao naručili, a znam da ga pijete kad vodite intervju.

– Sad ću ga naručiti!

Nakon džuda, dolazi vrijeme od fakulteta…

– Plivanje, skijanje, tenis i džudo. I golf.

Golf? U ono vrijeme!?

– Ne onda, kasnije.

Volite sport?

– Naravno. To je dobro, jer si zdrav i u kasnijim godinama. Pogotovo plivanje. Plivali smo u Mornara osam kilometara dnevno. Pet ujutro i tri popodne. Kraul i leptir.

Ništa prsno, ništa »ženski«? To se onda tako u Splitu govorilo za prsni stil, da ne bi koga uvrijedili.

– Ne.

Degažirao, ovo, ono

Vuče me spomen sporta na pitanje…

– Nisam bio sportski novinar.

Baš sam to htio pitati, jer su mi rekli da ste kratko, na početku karijere, ipak bili sportski novinar.

– Kratko sam bio. Počeo sam na Radio Zagrebu i kad je Jura Dodig išao na odsluženje vojnog roka, meni su dali da to radim. Ali, nisam znao prenositi utakmicu, na primjer nogometnu, pojma nisam imao. Bio je Tomić…

Ivo Tomić.

– Da. On je bio onako malo uvjeren da je najbolji. I onda mi je jedan dan rekao: »Daj, dođi, pa ti prenosi prvo poluvrijeme, ja ću drugo«. Velim mu: »Ali, ja nisam nikada bio na nogometnoj utakmici«. Stvarno nisam. »Pa dobro, snać’ ćeš se«, rekao mi je. Taj rječnik sportskih novinara, pogotovo kad prenose uživo, vrlo je skučen. To je jedno 300, 400 riječi. Degažirao, ovo, ono, sve čudno. A ja sam ipak dobro obrazovan i onda sam tražio sinonime. I dok sam tražio sinonime za degažirao…

Lopta je, bit’ će, već pet puta promijenila stranu.

– Ma, pao je gol!

Haha! To vam ne vjerujem.

– Mučio sam se strašno, i onda je Tomić rekao: »Dobro, sad ću ja«. Više nikada nisam ništa prenosio. Ali sam ostao u sportu još jedno vrijeme. Tada je u Zagrebu bio neki turnir i na njemu Rod Laver, tenisač, tada najbolji na svijetu. Otišao sam i napravio s njim intervju. U to vrijeme su se pojavili Zmazek i Šiljak i napravili Taxi za Babilon, oni, ne ja. U toj prvoj emisiji nisam bio, ali su čuli taj moj razgovor s Rodom Laverom i pitali me: »Bi li ti radio za nas intervjue?« Rek’o sam: »Naravno.« Nas trojica smo radili Taxi za Babilon, svake subote od pet do osam.

Svjetske face

Veli mi moj visoki izvor da mu još nije posve jasno kako ste uspijevali dolaziti do velikih svjetskih faca. Kako se to dolazi do Roda Lavera!?

– Trudiš se, što ja znam. Radio sam ja intervjue i s Pompiduom, Humphrey, Diorom, Sophiom Loren… Na početku sam, izgleda, bio još prodorniji. Potom sam našao dosta zanimljivih ljudi u Hrvatskoj.

Evo kakao! Ne znam zašto se moji kolege čude kad vam na stol dođe kakao? Kako je počelo to s kakaom?

– Radio sam na radiju, radili smo taj Taxi za Babilon koji je uspio. Svake subote tri sata muzike, putovanja… Zmazek je bio urednik, Šiljak voditelj, a ja sam radio intervjue. Tako je to bilo godinama. Onda se pojavio jedan poziv. Nazvao nas je Angel Miladinov, televizijski redatelj i glavni urednik dokumentarnog programa. Rekao je: »Čujte, dečki, vi ste sjajni, izvrsno radite, hoćete li doć’ kod nas na televiziju?« I onda smo napravili Male noćne razgovore. Kasnije smo doznali da Angel nije nikada slušao našu emisiju. Netko mu je rekao da je to dobra emisija i on je to prihvatio. Došli smo na televiziju i tamo nastavili na isti način.
E sad, kad si na televiziji i radiš nešto, razgovaraš, montiraš, u velikoj si gužvi. A onda se nakon gužve stvori jedna velika pauza. U toj pauzi su svi išli u kafić na glavnom trgu. I pili su puno kava. I pušili. Nije mi ništa smetalo, stvarno sam zdrav, i tada bio i sada. Nisam se ni želio riješiti cigareta, ali sam se odrekao kave. Ljudi su pili po deset kava. Ja nisam, ali bih popio valjda pet. Uglavnom, onda sam uzeo nešto blaže, a to je kakao. I to je puno finije.

Tajna cigarete

Cigareta vam je dobro stajala. Gledam vaša stare televizijske intervjue, recimo onaj s Radom Šerbedžijom, a kraj vas velika pepeljara. Pušite i dalje?

– Da.

Ima neke filmičnosti u toj cigareti na ekranu.

– Tajna cigarete nije samo taj dim, papiri, to sve što unutra ima, nego manipuliranje.

To hoće reći da cigarete dobro dođu i za razgovor, da pomognu?

– Da, naravno. Pogotovo pomognu onima s kojima razgovaraš. Haha.

Na svim tim snimkama ste samouvjereni, opušteni.

– Kad sam došao na televiziju, radio sam jednu seriju koja se zvala Dvostruki obrtaj. Napravio sam razgovor s Jožom Horvatom, moreplovcem. Tu su emisiju poslali u Portorož na jugoslavenski televizijski festival i ja sam pobijedio, dobio nagradu kao najbolji reporter. A zašto sam je dobio!? Svakako i zato jer je bio dobar intervju, ali se dogodilo i to da kad napraviš neku glupost, ili postaviš glupo pitanje, dobiješ dobar odgovor.

Što ste ga ‘glupo’ pitali?

– Govorio je o svojim putovanjima brodom »Besa« raznim oceanima, što nije bezopasno. I ja ga slušam, slušam i velim u jednom momentu: »Znate li plivati?« A nije znao. A ja sam znao da ne zna. On se zaustavio, gledao me i onda se digao prema meni, vjerojatno da mi opali pljusku, ili nešto. Bio sam klinac, mlad. Nije mi opalio pljusku, sjeo se natrag, ali je to bio jedan jako privlačan incident. Mislim da je i to bilo važno da sam dobio nagradu. Ali, bio je dobar razgovor.

Nije to glupo pitanje, nimalo.

– On se dig’o, pa sjeo, shvatio je valjda gdje je. I onda mi je rekao: »Znam.«

Haha. I niste nikada više nastavili tu temu?

-Nismo.

Razgovor je vrh

Intervju vam je bio suđen, tu ste se odmah našli.

– Da. Ja jesam znatiželjan, ali volim upoznati ljude i predstaviti ih. Zanimaju me osobe, volim razgovarati. Intimne stvari ne pitam. I u svih ovih puno godina karijere, nikada me nitko nije tužio.

Meni se sviđa ritam vaših intervjua. Sva naoko polako, mirno. Sugovornici to rado prihvate. Ritam je to dobro razgovora.

– Intervju je kao novinarska kategorija dosta visoko, pri vrhu. Ali, na vrhu je razgovor. Ovo moje su intervjui. Radi se o tom da je to razgovor dvoje ravnopravnih ljudi, ravnopravnih po kulturi, obrazovanju, po znanju, i to je savršeno. Koji put ovi moji intervjui imaju neke elemente razgovora.

Moj je dojam da su sugovornici voljeli s vama razgovarati. A i vi s njima.

– Ja obožavam razgovarati. Iako nisam logoreičan. Strašno volim razgovarati i uživam u tome. I znam slušati. To je velika tajna. Ne smiješ prekidati previše ljude, ne se previše petljati. Slušaš ga. Neki kolege nemaju strpljenja.

Danas nitko nema strpljenja nizašto, što je loše i po formu intervjua. U ovim novinama, evo, još uvijek intervjue radimo.

– Fala Bogu. Ali, ne vrijedi ako je puno intervjua u novinama. Pero Zlatar je radio kao urednik Studija. Tih godina, 70-tih, 80-tih, tiraža mu je bila 370.000. Suludo, prema današnjim tiražama. Zlatar je u Beogradu radio tjednik koji se zvao Intervju, ali je u njemu bilo jedno 20 intervjua. Naravno, pristao sam, to mi je odgovaralo, ali ne možeš to čitati. Zato i knjige ne idu baš. Mnogi kolege su izdali knjige svojih intervjua. Nije ništa dobro prodano.

Kako je prošla vaša knjiga s intervjuima »50 ljudi otkriva Hrvatsku«?

– Dosta dobro, moram reći. Nije imala ogromnu tiražu, ali je dobro prošla.

Baš svaka subota

U knjizi je, u dobrom smislu riječi, šaroliko društvo. Glumci, pjevači, književnici, liječnici….

– Pa naravno. Stvarno su ti ljudi otkrivali sebe, ali i Hrvatsku, stanje u hrvatskoj kulturi, umjetnosti. Od 2012. to 2016., u četiri i pol godine, napravio sam 232 intervjua, baš svake subote u Magazinu Jutarnjeg lista. Nijednu nisam preskočio; ni Dan državnosti, ni Novu godinu, ni Božić, ni Uskrs. Magazin radi Ivica Buljan i jako dobro surađujemo. Korektni su i oni prema meni, i ja prema njima.

Po kojem kriteriju ste birali sugovornike?

– Sve sam ih sam birao. I danas tako. To je ili netko tko se nečim istaknuo, ili je neka tema važna pa je to netko tko o temi može najbolje govoriti.

Mani Gotovac vam je onomad zamjerila da samo s muškarcima razgovarate, da su samo oni u novinama, knjizi.

– Sad više nisu.