Tko odmah po izlasku visibaba stalno blebeće o prirodi, krpeljima, zmijama, razmjenjuje fotografije na kojima je uvijek isti motiv, priča puno puta lovačkiju priču i od samih lovaca, tko pomno prati vremensku prognozu i izmišlja recepte iako najčešće kuha samo po jednom – sebi najdražem? A tko drugi nego berači šparoga! Onima koji šparoge “beru” na tržnici, kao i onima kojima ovo samoniklo bilje “puno zdravlja” apsolutno ništa ne znači, ti isti berači podosta idu “i na živce, i na faks”. Rekao bi Franci Blašković. U novolistovskoj redakciji – sve šparogar do šparogara. Žestoka konkurencija. Nešparogarske uši zakrcane su slovom š, a ruke same polete na češanje dočim netko od berača spomene krpelje. I kako im doskočiti? Ne krpeljima, već onima koji stalno vrte istu priču? Pa, tako da zavrte zajedničku. Od Barbare, Ingrid, Linde i Borisa, odnosno malog dijela velike šparogarske novolistovske obitelji, o šparogama i višoj sili koja vuče u berbu, doznali smo štošta. Dobili smo i puno korisnih savjeta ako ikad poželimo imati izgrebane ruke i udomiti krpelje, tj. prestati kupovati i početi brati, ali točne lokacije gdje najbrže nabrati najkvalitetnije šparoge, e to nismo dobili jer kao ni ribar, ni šparogar nikad ne otkriva svoje “pošte”.

GRAFIČKI UREĐENE ŠPAROGE

Barbara Torjan, grafička urednica, “uređuje” šparoge od ranog djetinjstva. Kaže – negdje od sedme godine. Njezino je šparogarsko carstvo na jednom od otoka lošinjskog arhipelaga. A na upit što šparogar pripravnik mora znati, odgovara:

– Da sa sobom mora uzeti bocu vode, odjenuti duge čvrste hlače koje ti nije žao poderati, ugurati nogavice u čarape kao zaštitu protiv krpelja, obuti čvrste cipele, imati duge rukave, šešir, dugi čvrsti štap, torbu, mobitel za snimiti “kapitalca” i vrtlarske rukavice za zaštitu noktiju jer si ih baš dan prije masno platio kod “noktarice”.

Barbara Torjan / Foto Nikola BLAGOJEVIĆ

Osim zmija i krpelja, koji su najveći neprijatelji berača šparoga, Barbara napominje da iz grma ne vreba samo zec, već i razjareni jarac, zla koza i iznervirana divlja svinja.

– A ako sve to preživiš, tu su još i tereni na kojima se možeš izgubiti, kao i provalije iz kojih se ne možeš izvući, naglašava Barbara, no odmah i dodaje – nema većeg gušta od branja šparoga.

Najviše ih voli jesti “na kajganu sa zelenim od mlade kapule, na salatu s tvrdo kuhanim jajima, a rižotić od vrhova debljih šparuga je baš mljac”. Napominje da cijena šparoga na placi nije visoka jer nema tog novca koji može platiti muku berača, ali kaže i da onaj koji ne bere šparoge nikad neće upoznati ljepotu ranog proljeća.

Foto Ingrid PERIŠA

Njezina kolegica Ingrid Periša sa šparogama je u “suživotu” od malena.

– Još kao dijete s mamom sam bauljala po stijenama i provlačila se između trava ne bih li pronašla koju šparogu. Danas se ne moram više mučiti jer je vidim nadaleko. Ne znam je li mi veći gušt brati ili jesti. Istina, ježim se na samu pomisao na krpelje, skačem u zrak dočim nešto zašuška u blizini jer, gdje su šparoge, tu su i poskoci. I druge gmizave beštije, zato nikad u šparoge ne idem za sunčanog dana. Volim brati šparoge, ali što li ih tek volim jesti! Na koji način ih pripremam? E, to pogledajte na mom blogu (https://prekratakdan.blogspot.com). I da, zbilja mislim da su šparoge preskupe jer, gle – ipak je to samoniklo bilje. Nit’ kopao, nit’ orao. Samo brao.

Ingrid Periša / Foto Nikola BLAGOJEVIĆ

LEKTORIRANE ŠPAROGE

Selimo u lektorsku službu, u kojoj mjesto šparogarice broj jedan drži lektorica Linda Lenac. A sad čitajte kako to Linda “lektorira” šparoge.

– Šparoge smo u mojoj obitelji brali i jeli otkad znam za sebe. Nisu bile in kao danas, jednostavno smo ih voljeli. Uz to što volim jesti šparoge, obožavam lutati po šumi pa je nekako razumljivo da ih i berem. No, i danas berem samo za svoje potrebe, za gušt. Intenzivnije sam s tom aktivnošću počela prije tridesetak godina, kad mi je susjeda otkrila neka posebna mjesta. I ne samo da tamo rastu više nego drugdje, to su i lokacije na kojima volim boraviti zbog nekog posebnog mira, tamo se osjećam dobro. To je područje iznad Brseča, prva Linda otkriva svoje “lovište”.

Linda Lenac / Foto Nikola BLAGOJEVIĆ

Kreću i Lindini savjeti:

– Od “silne” opreme za branje šparoga, obavezna je čvrsta obuća, budući da šparoge često rastu na teško pristupačnom terenu, ponekad skliskom ili strmom. Znači, nikako fensi platnene tenisice. Isto tako je poželjno koristiti štap zbog opasnosti od zmija, a i za lakše razgrtanje šparožine u kojoj se obično skrivaju najljepši primjerci šparoga. To može biti najobičniji štap koji ćete pokupiti negdje usput, u šumi. Trebalo bi uzeti i bočicu vode, obavezno mobitel ako idete sami u šumu (iako to nije preporučljivo, ja najviše volim brati sama). Obavezno se prije berbe, kao i inače kad idete u prirodu, opskrbiti nekim sredstvom protiv krpelji. Možete ga nanijeti i na odjeću, isto djeluje. Dobro je odjenuti odjeću dugih rukava, također radi zaštite od raznoraznih kukaca i insekata.

Iako ima dugogodišnji šparogarski staž, kaže da se od svih “nemani” dosad susrela samo s pokojim krpeljom te se nekoliko puta dobro ogrebla i žešće pala.

– No, uglavnom pamtim lijepe trenutke provedene u šumi. Uvijek se ponovo oduševim pogledom na Cres koji kao da je nadohvat ruke, na cijeli Riječki zaljev, Vela i Mala vrata. Ponekad nakon branja prošećem do kapelice svete Jelene i vidikovca s izuzetnim pogledom, predahnem i upijem energiju za ostatak dana. Nekoliko puta sam srela i velikog zelembaća, lat. Lacerta trilineta, velikog zelenog guštera kojeg se možete preplašiti zbog njegove veličine i intenzivne zelene boje, no sasvim je bezopasan i spada u zaštićene vrste, kaže Linda i dodaje – što se pak cijene šparoga tiče, to je kao i s ostalim cijenama. Onima koji prodaju, beru, uzgajaju, koštaju premalo, onima koji kupuju su skupe. Nije ih lako brati, ali s druge strane, nema ni muke s uzgojem. Budući da ih ja ne prodajem, niti kupujem, ne mogu baš biti objektivna.

Uz napomenu kako je najveći grijeh pri branju šparoga iščupati korijen i brati tek iznikle šparožice, otkriva i da su joj uz uobičajene fritaju (s dodatkom pršuta, pancete, kozica…) i šparoge na salatu s tvrdo kuhanim jajima, omiljeno jelo od šparoga samo očišćene i blanširane šparoge s malo maslinova ulja.

KAD UREDNIK REGIJE BERE

E, pa dobro Linda zbori, a što tek zbori i šparoge bere urednik stranica regije u Novom listu Boris Perović zvan Bobo.

– Pobiran šparuge otkad znan za se, prve su vavek bile spod kuće kade san bival kod none, va trsatskon parku, pa bin po tomu znal da je počela sezona. Ma ono pravo pobiranje je počelo uz oca kad bimo hodili va Kostrenu (a bil san mići) i saki put bimo, onako usput, nabrali bar za “jednu jajadu”, kako bi rekal moj Milan. Va neke veće akcije, po graji, san počel hodit s mojon teton Anon, isto po Kostrene, a pokle, kad san bil malo veći, hodili bimo va Poljane ili iznad Brseča.

Bobo pomno isplanira cijelu sezonu šparoga.

– Prva lokacija je obavezno va postojbini, va Perovićima (ki ne zna kade su Perovići, samo ću reć da je to jedno od naselja va Kostrene), aš tamo najprvo narastu, a onda krećen dalje po Kostrene, po Svetoj Barbari, aš je Sveta Lucija preveć izgrađena pa je teško nać ki umejak kade ni niki pobiral. Kostrene se držin va martu, onda ipak pobiran bliže moru, dok još nisu zrasle va višin predjelima. Va aprilu i čim dulje va maju hitan na padine Učke, va “rudnik” zgora Brseča.

A kako se Bobo, inače uvijek “sav posložen”, posloži za branje šparoga i što mu je uvijek na umu?

– Iman svoju “uniformu”, stare traperice i stara deblja trenirka, na nogah stare čvrste tenisice i – obavezno šćap va ruke. Iman vavek šćap va bunkeru od auta, tako da ne moran o tomu mislet kad dojden na teren. A šćap dobro dojde i ko oslonac pri penjanju i spuštanju aš šparuge ne rastu samo na ravnomu i uz put, nego puno put treba fanj planinarit do njih. Nisan pobornik pretjerivanja pa nikad nisan nosil škornje i rukavice va prirodu… Sa sobon nosin platnenu vreću va ku slažen “ulov”, bolja je nego najlon ki se va graji more raskinut.

Boris Perović / Foto Nikola BLAGOJEVIĆ

Ima on i neku svoju logiku izbjegavanja opasnosti.

– Kačke su glavna opasnost, zato treba obavezno lupat sa šćapon tamo kade ćeš stavit nogu, a pogotovo tamo kade ćeš zavuć ruku. Ma zato se i ne gre pobirat po suncu na polne, nego se gleda da je vrime malo hladneje i po mogućnosti oblačno. Obično gren va šumu kasneje zapolne pa do škuroga, onda se kačke ipak povlače pod zemlju (tako ja sam sebe uvjeravan) ili raneje jutro pa dok sunce ni jako. Šparuge su jedna od rijetkih stvari ke me moru rano zvuć iz postelje… Ipak je najbolje kad je dažjevno vrime, mokro, ma opet da ne pada jako, a tako mi je savjetoval i naš “guru za poskoki” Marin Smolčić ki govori da poskok neće bit vani po laganoj kišici. O tomu da poskok more bit i na stablu, ne želin ni mislet, nisan ga srećon nikad videl ni na tlu.

Druga opasnost su krpelji keh ima sve više, a nekad ih skoro i ni bilo. Oni se pojavljuju kade ima blaga pa ako su ovce ili konji u blizini, vjerojatno će bit i krpelji. Zadnjih let ih ima puno i va Kostrene, ja to objašnjavan da su se pojavili otkad onuda haraju divlji prasci, tako da se treba dobro pregledat kad se i tamo pobira. “Lijek” za krpelji je sprej, koristin Sarazen, dobro se pošprican po gaćami, kalcetami i tenisicami, aš oni su najčešće va travi i kad su mi dohajali, dohajali bi mi odozdola. Bili su na meni više put, onda ih treba oprezno vadit s pinceton. Ma otkad se šprican, ipak biže, aš toliko smrdin da bin i ja pobegal sam od sebe.

Od blaga su opasni i divlji prasci kih ima puno po Kostrene otkad su storili obilaznicu pa ne moru više poć gore. Par put san čul u blizini šuškanje i rušenje kamenja, a to su mogli bit oni, ma srećon nismo imeli bliski susret. Aš… ne znan kako bi reagirali, bi napali ale ne bi abadali.

BERBA “U GOSTIMA”

Bobo ne bere samo “na domaćem terenu”, osokoli se on i ode na gostovanje.

– Zanimljivo mi je bilo iskustvo iz Italije, kod Grotte Gigante zgora Trsta, oko prvog maja. Nisan imel namjeru pobirat šparuge, ma kad san se tamo već zatekal i videl čak i va blizini kuća polje s ogromnim šparugama, nisan zdural da ne gren va berbu. Nabral san ih jako puno, bil je pravi gušt, i to mi je jedno od rijetkih iskustava da san doma donesal “uvozne” šparuge. Ma kad san va redakciji to povedal iskusnomu beraču šparuga, sad već penzioniranom ma i dalje aktivnom kolegi Branku Šuljiću, on mi se samo nasmel i rekal “dobro si pasal” aš da je va Italiji zabranjeno pobirat samoniklo bilje i da san mogal platit fanjsku globu. Zato ih je očito i bilo toliko nepobranih…

Foto Nikola BLAGOJEVIĆ

Sve mu je oprošteno jer ne bere Bobo samo za vlastite potrebe, a jako se ljuti i na preprodavače.

– Mislin da im je cijena pretjerana, iako treba cijenit trud oko pobiranja, to bi svaki ki ih voli pojist trebal probat, da zna da to baš ni poć va vrt i samo pobirat. Ma svejedno mislin da bi cijena trebala bit dosta niža, da prekupci tu najviše zarađuju, ko i va svemu. Domišljan se da mi se jedanput, prije jedno deset let, sused, Slavonac pohvalil da je kupil šparuge na placi i pokazal mi macić ki je platil 15 kun. Zamolil san ga ako ih moren pobrojit i nabrojal ravno 30 šparug. Znači, svaka ga je koštala 50 lip. Po toj logici, mogal san se već odavno obogatit, ma nikad nisan tako razmišljal aš ih pobiran iz gušta. Nikad ih nisan nikomu naplatil, a sako leto “namirin” jako puno ljudi ki ih vole pojist, a nisu baš za “akciju”.

A ono što Bobo ne kuži u šparogarstvu je…

– Ne kužin ljudi ki pobiraju duge stabljike, osim da očito povećaju kilažu ako ih prodavaju na kilo. A ni oni ki se hvale da su pobrali “šparugu od dva metra” mi nisu jasni, ča imaju od toga? Ionako se upotrebljava samo vrh biljke, do tamo do kuda se kida, a od ostatka se more storit jedino temeljac za juhu ili rižot.

Njegovo mišljenje o onima koji ne vole ni brat’, ni jest’ šparoge, glasi:

– Gušti su gušti, ne znaju ča propuštaju. Pogotovo bin ja rekal da bi trebali probat pobirat i boravit va prirodi, škuža da oni ne vide šparuge i da zato ne gredu je samo škuža. Ma ki im je kriv… Većina ljudi ipak voli pojist, a ne mučit se s pobiranjen, a oni ki ne vole ni jist, ne znaju kakav je jedinstveni osjećaj “čut” kako se čiste bubrezi kad se greš pocurat…

Eto, tu ćemo staviti “šššš” na ovu priču o šparogama, a za kraj samo priznanje – do nje nikad ne bi došlo da kletva “onome tko ne pristane na razgovor svaka će šparoga pobjeći iz ruku”, nije bila preopasna. Opasnija i od zmija, i od krpelja, divljih svinja, zločeste koze, razjarenog jarca i onog Lindinog “velikog zelenog dinosaura”.