Ma, ča si ti i ja imamo za reć, a da si nismo već rekli, pita Alen Polić, »multipraktik« sa Zlobina, prelijepog mjesta ugnježđenog točno na razmeđi zelenog i plavog dijela Primorsko-goranske županije. Multipraktik stoga što ga neki smatraju pjevačem, drugi voditeljem, treći uzgajivačem kokoši, četvrtima donosi svakodnevno osvježenje na društvenim mrežama, a Zlobinjarima je on »naš Alenić«. Meni je od svega navedenog najprije prijatelj, a onda wikipedia. Sve što ste željeli znati o Zlobinu, a niste imali koga pitati – pitajte Polića.

Ovaj put je njegova Farmica bila susretište poradi toga što se bliži Uskrs, a kod Polića žive »sretne koke koje nesu najsretnija jaja. K tome i u boji! Uistinu, Alenova obitelj uopće ne mora bojiti jaja za Uskrs, to učine njegove »djelatnice« već u gnijezdu. I nisam prolupala, mada do ovog susreta nisam imala »blage« o kokošima koje nesu zelena, plava, sniježno bijela i smeđa jaja. Šok i vjeverica! No, o Gordani, Mirjani, Jadranki i Taji, glasnogovornicama iz Polićevog kokošinjca, nešto kasnije. Najprije davnina, a davnina u vrijeme Uskrsa na Zlobinu je izgledala, skoro pa kao današnjica.

VEČERNJE BLAGOVANJE

– Ča se tiče običaji, niš se ni drastično promenilo. Jedino se prominil osjećaj naspram Uskrsa i sega toga skupa. Moja asocijacija na Uskrs je moja nona. Ona j’ hodila na blagoslov, ne mat nego nona. Obavezno se pazilo da krpa na košari bude ekstra reprezentativna jer – žene side va crikvi i gledaju da su te krpe lipe. Da j’ to pokolano, da j’ to naštikano i da ima nekakov uskrsni motiv. E, to j’ bilo najvažnije, priča Alen.

Ništa drugačije nego u ostalim manjim mjestima diljem Primorja – ako već ne možeš vidjeti što je u košari, onda gledaj, uspoređuj i drugi dan razglabaj po susjedstvu čija je košarica bila najljepša, a čija baš i nije na misi u crkvi. A onda nešto po čemu se uskrsni običaj razlikuje od onih uvriježenih.

Alen Polić i obožavana mu gospođa Verica

– Na Zlobinu se blagoslovljena hrana ji navečer, ne vjutro. Dakle, posle blagoslova va crikvi, nona bi bila došla, i ča j’ zanimljivo – ta košara je dišala ekstra, s tin da j’ još nona donesla žeravku. Ispred crikve se važge oganj i taj isti oganj se za vrime maše malo otrne i onda bude žeravica, pa si saki zame komad te žeravice doma i stavi va peć jer na taj način blagoslivlja i kuću. Nona bi bila obično zela jedan pelić, va njemu bi donesla blagoslovnu vodu i još jedan pelić za stavit tu žeravku i onda su se te žene hodile kroz selo – dimeć!

Dimeć, pitam u čudu?

– Ja, celo selo je bilo nadimljeno, kako god si videl da gre žena z košarun, zad nje se je videl dim. I onda bi se na večer jilo, dakle blagoslov ki j’ bil standardan – šunka, jaja, luk i bila j’ još tu i domaća pinca. Domišljan se toga okusa nonine pince. Ona ni bila neka vrsna pekačica kolači, ali te nekakove orehnjače, povetice, pince, to j’ bilo vrhunaravno. I to su okusi mojga djetinjstva ki ja više nikada nisan osjetil od kada je nona prošla. Tako da ča se tiče Uskrsa, ja san ga vavik više volel nego Božić zato aš gremo na proleće, lipo vrime… I nikad ni bil toliko sforsiran koliko Božić. Uskrs je upravo onakov kakov bi tribal bit – obiteljski, i početak nečega novoga. Proleće gre, a ja strašno volin proleće.

DIMNI SIGNALI

A danas, koliko je novina ušlo u tradiciju, zanimalo me je.

– Danas je se isto, gospođe i danas nose košare va crikav, a doma gredu z dimnim signalon. Puli nas doma sada se dimi gospođa Ivanka. Za njun se vijori dim, nonu je zamjenila moja mama. Kad dojde z blagoslova otac, ona i ja povečeramo. Nažalost none više za stolun ni.

Muškarci u kući u vrijeme Uskrsa nisu imali nikakvo velevažno zaduženje. Bar tako zaključujem iz tvoje priče, kažem mu.

– Su, jedino ča njin je bilo naređeno je – trezan ostat! Nego da ne pozabin, važno j’ još za reć da prije žene nikada nisu friške jaja kuhale, nego bi se kuhala jaja stara sedan dan.

Zbog čega, prekidam ga.

– Zato aš se stareja jaja lakše gule. Farbalo se va kapuli, mada su bile i te, homo reć – umjetne piture, i nona bi još koristila najlonki va ke bi stavila jaja, a okol njih neke rožice ale lišće pa bi dobila jaja z ornamenton. Kad bi se jaja skuhala i ohladila, bi se namazala slaninun. Ni se nosila sa hrana na blagoslov, nosila se je mala količina, odnosno od sega pomalo, a na stolu su stala ona najreprezentativnija jaja kao ukras. Sol se j’ nosila i tu va selu su žene nosile saka po tri četiri krompira.

I Gordana, što je bilo prije, kokoš ili jaje?

Krumpira?

– Ja, da ih se blagoslovi. Tr znaš da se je nekada na Zlobinu jako puno sadil krompir, i onda su taj blagoslovljeni krompir prvi posadili na njivu. Čekaj da ne pozabin, još je jedna stvar – Zvone me je doklen smo snimali Jabuku (serijal o običajima Zlobina op. a.) podsjetil na stolnjak. Dakle, se ča se j’ zmrvilo na stolnjak dok se jila blagoslovljena hrana, ni se hitalo, nego bi se to zmrvljeno odneslo na mravinjak ili dalo kokošan ili nič sličnoga. I nona je obavezno, kako je vavik imela kokoši i kozu, odnesla blagoslova i va štalu da blago poji. I maslinovu grančicu i va kuću i va štalu. Ja sad to ne delan, ali mama ubaci se to ča gre po protokolu, una to reši. Iako se boji kokoš, to odbavi.

KOKE BOJALICE

A sad ćemo malo o bojenju uskrsnih jaja.

– Sako jaje drugačje lovi, opće ni bitno je belo ale škuro. Kapne se octa doklen se jaja kuhaju da se boja jače ulovi za koru od jaji. Ne znači da se lagje ulovi na belo. Ja eto igron slučaja iman takove kokoši ke nesu šare jaja pa se ne moraju ni farbat.

Imaš i prepelice, tj. prepeličja jaja pa ti je cijeli taj posao oko bojenja već riješen.

– Prepeličja jaja san farbal va kapuli i to ti bilo super jer su zgljedala kod uskrsna jaja jer su skroz pokafenele. Baš kod čokolatini, i onda j’ naravno otac došal i z korun pojil jaje. Žvače i pita – čaj ovo? Govorin – prepeličje jaje. Hitil je to van z usti i skoro pal va nesvest od šoka. Ma, pušćajmo Jurića, on vavek nekoga vranića izvodi, jaja se moru farbat i va crvenomu zelju, onda budu svitloplava na točke, va kurkumi pa budu žućkaste.

Nisu samo jaja ona koja se farbaju, i Zlobinjarke jako paze na izgled i inače, i kad im je u crkvu poći.

– Ja, kad Zlobinjarke gredu va crikav se zrihtaju, a za ovako veli blagdani se mora bit parekselans. Prije se na trajnu hodilo dvaput na leto i to se ciljalo za blagdan. Sjećan se ko dite, sidiš va crikvi, crikav krcata žen, a se glave jednake. Samo spred sebe vidiš nikakove bele pahulje. Ako j’ ka frizerka zafrknula stvar pa j’ stavila preveć ehotona, glava j’ bila ljubičasta ili golublje plava.

PROLJEĆE I NEMIR

Priča se da si odlučio izaći iz ilegale, spustiti se sa Zlobina u vrevu, odnosno opet malo pjevati ljudima, a ne samo kokošima.

– Kakove sad ovo veze ima z Uskrson?

Pa, proljeće je, budiš se.

– Da bi te vranić zel, znal san. Ovako, ja san se bil jako zasitil pjevanja, saki nastup mi je postal tegoban jer je se bilo isto, a kad meni postane dosadno, ja onda grin ća. Koda delan va pošti ili neš slično. Naporno i dosadno. Više ni bilo strasti, a kad ja za neš zgubin strast, grin ća. Iskat nove izazove. Kad san šal na 60 let MIK-a shvatil san da MIK neće bit zavavik i ne sjećan se kad san se zadnji put tuliko grlil i buševal kuliko na tomu MIK-u. Kakovu dobrodošlicu san ja imel med simi timi ljudi ki me nisu videli godinama, i mene je toliko razgalilo. Bil san istinski sretan, ne zbog toga nastupa, nego zbog te energije. Nima saki privilegiju bit del jedne takove priče i drugo leto bin volel poć, a iman i pjesmu ka čeka pu Ines i Arijane (Prajo i Kunštek, glazbenice op. a.). Sad će to bit točka na i, će to bit točka ispod uskličnika, će to bit tri točke, ne znan. Kamo me se to skupa otpelje, će me otpeljat.

Možda na neki sasvim novi put, igramo se proroka.

– Ja, morda ću se bavit pornoindustrijom, tamo da se veli soldi vrte.

Drž’ se ti popcorn industrije, što je sigurno – sigurno je, i hvala ti na razgovoru.

– Čekaj, još ti iman neš za pravit…

Koka Gordana

Ona koja nese jaja u svim nijansama zelene boje dolazi iz roda olive egger. Alen ju od milja zove i SMB Goga. Kaže da nikad ne miruje, stalno putuje s jednog na drugi kraj Farmice, jako voli podučavati druge koke i obožava kazalište.

Koka Mirjana

Mirjanina su specijalnost smeđa jaja. Boje čokolade. Dolazi iz roda coope marans. Strahovito je socijalno osjetljiva, obožava pjevati i to pogotovo borbene. Grize i na najmanju provokaciju ili – moraš š njun kod po svetomu ulju.

Koka Jadranka

Kako joj samo ime govori, Jadranka nese jaja od čisto plave do zelenkastoplave boje. Dolazi iz roda cream legbar. Majčinski je tip, voli tradiciju i brine da u kokošinjcu svi sve znaju o baštini. Majčinski je tip pa samo gleda kako će i Alena u gnijezdo pospremiti.

Jadranka, ma vidi kako ćemo krasno ispast’

Koka Taja

E, to je mustra svoje vrste. Stigla je iz roda leghorn. Njezina su jaja savršeno bijela. Alen kaže – koda da vrite ima ono belilo za robu. Predsjednica je mladeži OPG-a Alen Polić i kako saznajemo – vrlo, vrlo politički aktivna.

Tajo, bez demonstracija i protesti, molin!

Strani radnik

U nedostatku domaće radne snage i Alen je bio primoran posegnuti za »uvoznom«. Zasad ima samo jednog uposlenika. Riječ je u Indijcu, čiji je posao da Farmicu čisti od puževa. Riječ je o indijskom patku trkaču koji je, kaže Alen, toliko usamljen da ovim putem poziva sve koji misle da imaju indijsku patku trkačicu koja karakterno odgovara Apuu, da mu se jave. Šifra – u dvoje je ljepše.