Već 36 godina poštar u Senju - Siniša Aldo Gradišer / snimila Dorotea Prpić
Vaj posal delan već 36 let. Prominilo se puno toga od nog vrimena kad je bil gušt delat, kad je bilo puno više volje i entuzijazma. Sve je do pred malo vrimena bilo lipo, al sad je posal previše europski, kaže nam Siniša Aldo Gradišer
povezane vijesti
SENJ U povodu jučerašnjeg Svjetskog dana pošte te današnjeg Dana Hrvatske pošte, koji se obilježava u spomen na dan kada je donesen Zakon o osnivanju javnog hrvatskog poštanskog i telekomunikacijskog poduzeća, preteče današnje Pošte, posao poštara opisao nam je najstariji senjski poštar Siniša Aldo Gradišer, koji kao poštar radi punih 36 godina. U tom dugom razdoblju iskusio je i lijepe, i loše strane ovog posla, a ima i nekoliko situacija koje su mu trajno ostale u sjećanju.
»Najstariji san poštar u Senju. Vaj posal delan već 36 let. A kako mi je, reklo bi se danas – šareno. Prominilo se puno toga od nog vrimena kad je bil gušt delat, kad je bilo puno više volje i entuzijazma. Kad san došal u poštu kratko vrime san delal ko poštar, posle san bil na šalteru, al nisan trpil bit u zatvorenom pa san se vratil nazada u poštare. I sve je do pred malo vrimena bilo lipo, al sad je posal previše europski. Dobivamo sve više posla, a gušta je sve manje«, kaže poštar Aldo, a prisjeća se i brojnih zanimljivih epizoda u svom poslu.
Pamtit ću samo lipe momente i susrete»Sa vog posla ću nosit samo lipe momente i susrete s ljudiman, pogotovo onih sa sela di te rado čekadu, a pošta ku nosin ih jako malo interesira. Govoridu mi pusti sad poštu, ča je novoga doli u Senju, ki je umrll, si gladan, si žedan…i to je ča ovaj posal dela lipin«, zaključuje poštar Aldo uvijek spreman na šalu, a uz šalu mu je lakše i odrađivati ovaj naporan posao. |
Nacrtana adresa
»Puno je sićanja kroz mojih 36 godin dela, prvo san bil na području Krivog Puta, Stolca, Oltara…, i to baš s gušton, lipa priroda, a bilo je i vremenskih nezgodacija kad san usred zime na Stolac išal sa motorićen. Al ni to ni bilo teško, najlipše od svega je delat s ljudima. Povezeš se s njiman pa bi im uz pismo znal donit i ljekove ili ča treba za kuću jer su to sve stariji i nema in ki donit. Doživiš i ružnih stvari, ali u većini se svodi na lipo. Dva miseca 94.-te delel san u Karlobagu kadi su senjske poštare lipo držali. U to vrime je Karlobag bil blokiran pa smo in nosili brašno, ljekove… », prisjeća se Aldo.
Dodaje kako je interesantno kako ljudi ponekad adresiraju pošiljke.
»Na jednon paketu u ratno vrime adresa je bila nacrtana. Slal ga je čovik iz Njemačke. Narisal je kulu Nehaj, pa neke cestice, pa se je proval sitit imena familije i kućnog broja. Al paket nisan vratil nazad neg san počel tražit i došal do familije za ku je paket bil, a oni nisu mogli virovat. Paket su im slali gosti ki su pred puno let bili kod njih i kad su čuli da je rat u Hrvatskoj, poslali su in pomoć.
Slanina spasila Crnogorce
Bilo je i smišnih situacij. Prije par godin ljudi u senjskom zaleđu dobivadu razglednicu iz Crne Gore na koj je pisalo: selo Krmpotići iznad Senja, ispred kuće veliki pas, nekoliko ovaca i koza, u kući baka i dede i sin policajac. Tražil san malo i skužil ki su to ljudi i predal san in razglednicu, a oni ganuti do suz. Delalo se o dvoje mladih ljudi ki su biciklima išli iz Rijeke do Crne Gore. I kad su prolazili kraj te kuće od Marina policajca, stali su samo popiti vode, a baka ih je ostavila na obedu. Kad su išli ća, dala im je i jednu ploču slanine, a na razglednici su napisali: »Da ni bilo vaše slanine, mi ne bi vidili Crne Gore«, opisuje poštar Aldo i konstatira kako se čovjek na kraju sjeća samo lijepih stvari.
