RIJEKA – Vodeći hrvatski dokumentarist Ivan Ramljak redovito je odlazio na ljubljanski LIFF gledati filmove koji se u nas nisu prikazivali. Ne samo u devedesetima. Poput autora teksta koji držite u ruci. No, dok je Ivan putovao u Ljubljanu starim renaultom koji je ujedno bio i njegovo prenoćište bez grijanja, ja sam imao sreću odabrati ponešto ležerniju opciju.

Iako sam na povratku jednom zaglavio s prijateljem u snježnoj mećavi, negdje oko Vrhnike. Ali avantura se višestruko isplatila. Ludilo Tajlanđanina Michaela Shaowanasaija »The Adventures of Iron Pussy« tada nije bilo dostupno nigdje drugdje na »ovim prostorima« nego na priredbama poput LIFFE-a i njihovim »ekstravagancama«.

Ivan je tada vodio inspirativne filmske večeri u Močvari i bio sam jako ponosan da je na jednom od tih programa prikazao i »Rijeku« Tajvanca Tsaija Ming-lianga, očito na VHS kopiji. Tsaiju sam tada posvetio nemali broj tekstova u Novom listu, ali i u već odavno ugašenom časopisu Hollywood. Obojica smo obožavali Felu Kutija. Obojica smo kasnije bili na ljubljanskom koncertu njegova sina Seuna. Doduše u različitim aranžmanima. Ivan s tada izgubljenim i posve odsutnim Markom, a ja u solo izdanju, s
prisutnim sobom.

Bili jednom Ivan i Marko

No, Ivanovi raniji odlasci u Ljubljanu ne bi bili to što jesu bez njegova prijatelja Marka Čaklovića kojem je posvetio svoj duboko tužni i krajnje osobni najnoviji komad »O jednoj mladosti«. I Ivanove filmske večeri u Močvari bile bi nezamislive bez Marka.

Iako ih je povezao rad na zagrebačkom Radio Studentu, koji je bio nekakva lokalna inačica ljubljanskog Radio Študenta. Na toj stanici, koja se prije zvala Krugovalna postaja studenata političkih znanosti, Marko je radio emisiju »Nikad čuo«. Tsai Ming-liang? Da nije bilo Ivanovih i Markovih filmskih večeri, sve bi se svelo na »Nikad gledo«.

Naravno, Ivan i Marko nisu odlazili samo u Ljubljanu, već su autom i trajektom prošli sve hrvatske otoke. Ta avantura postat će inspiracija za Ivanov sugestivni doks »Kino otok«. Tada je Marko napravio »najljepše fotke koje sam ikad vidio«. I ne samo tada.

Te iste Markove fotke u Ivanovu filmu pričaju priču, poput prelistavanja nekog intimnog obiteljskog albuma, isprekidane malim kućnim videom. Zato ima neke proklete simbolike da bajkoviti engleski prijevod Ivanova filma glasi »Once Upon a Youth«. Bili jednom Ivan i Marko. Premladi za rat i prestari da bi se ukrcali na IT vlak, jer su njihov prirodni habitat bili komodorci iz Peek & Poke ropotarnice.

Prisjećanje na bolja vremena

Možda njihovo prijateljstvo nije okončalo bajkovito. U Ivanovu životnom »raščišćavanju« stradao je upravo Marko, kad je Ivanu ta »količina duvanja i pijenja bila previše«. Smetalo mu je i to da su bili najbolji prijatelji i viđali se svaki dan, a nikad nisu pričali o vlastitoj intimi. Marko je skončao u stanu nepoznate djevojke. A njegovoj smrti kumovao je fatalni miks heroina i džina s limunom depresije (»Kak’ je u kurcu bit na žutom«).

Zato su Markovu intimu u Ivanovu filmu podijelile s nama njegove djevojke Marcela i Vedrana, njegova sestra Nevena i prijatelj Sebastijan kojem se u Markovu društvu dogodio »ekstremni hedonizam«. Iako se i Ivan prisjeća njihovih boljih vremena. I sam Ivanov komad neka je vrsta autorova filmskog duga prema prijatelju s kojim se rastao na ne baš bajkoviti način (»Možda je baš ovo taj film koji je on snimio, a ja ga režiram«). Ivanove filmske večeri u Močvari kasnije će zamijeniti Kino Tuškanac i njegovi »Kratki utorci«, koje je kurirao s onim istim žarom i entuzijazmom kojim je u tandemu s Markom ispunjavao želje radikalnije filmofilije na platnu bivše tvornice Jedinstvo. Kad smo već kod intime toliko drage Ramljaku, i autor ovog teksta vozio se s Ivanom iz Rijeke u Zagreb, u dugim filmskim razgovorima. Ali ne u rasklimanom renaultu, koji pripada nekim drugim vremenima.