Pomalo neobično. Nema neke posebne oznake u kalendaru, ne nalazi se čak ni na listi spomen dana. Ne dodiruje istina onoliko ljudi kao što to čini Božić, ali opet jako, jako veliki broj stanovnika Hrvatske mogu ga prihvatiti kao – svoj dan. Da, danas je Dan borbe protiv siromaštva, dan posvećen siromašnim ljudima, Dan sirotinje.

Njih istina nije onoliko koliko to ističu oporbene stranke u predizbornim kampanjama, dvolično kao zabrinuti za njih, no sasvim je sigurno da u Hrvatskoj ima najmanje pola milijuna ljudi koji su – baš siromašni. Puka sirotinja. Dodamo li im još na stotine tisuća umirovljenika, kao i onih “sretnika”, posebno u trgovačkom sektoru, koji marljivo rade, a da sa svojim plaćama jedva preživljavaju, dolazimo do toga da najmanje četvrtina ove sve depopuliranije države jedva spaja kraj s krajem.

Mnogo je sramotnih poteza u Hrvatskoj. Dominantni su im autori pripadnici političke scene. Ljudi koji permanentno skrbe samo o pripremama za izbore. U kojima će osvojiti još jedan mandat nerada. Jer kako objasniti da je u zemlji poput Hrvatske, na prostoru koji aktivno nastanjuje manje od četiri milijuna ljudi, njih čak milijun bude tako siromašno. I ne, ni slučajno tu ne mislimo na one koji su nesretni i drže se siromašnima jer ne mogu do skupih mobitela ili tenisica, ne mislimo na one istinski ekonomski nemoćne ljude koji svakodnevno sebe mogu zvati masterchefovima jer ni iz čega stvaraju obroke preživljavanja.

Mnogo je sramote u Lijepoj našoj, ali apsolutno je najveća sramota milijun siromašnih. U zemlji koja ima više od tisuću otoka, na tisuće kilometara obale, najplodniju zemlju u Europi, u državi koja nema ni jedan pedalj neiskoristive zemlje, fantastičnu raznolikost klime pogodne za proizvodnju svega. Tako čudesan, nevjerojatan prostor, a tako mnogo siromašnih.

Da, u jednom ljutitom obraćanju reći ćemo da su nam za to krivi političari, birokracija koju oni tako revnosno uzgajaju kao i njihovo monstruozno dijete – korupcija. Ima tu istine, ali najveći krivci smo zapravo mi.

Mi koji šutimo, od nas u medijima na dalje. Navedeni jesu krivci, ali svi mi njihovi smo kumovi, koautori naše sirotinje. I dokle god bude tako, sve dok im dozvoljavamo besmisleno i uvredljivo kmečanje, posebno u predizbornim kampanjama, bit ćemo potpuno zasluženo – sirotinja. I neka. Neka nam dan ne bude u kalendaru baš nikako obilježen, neka bujaju pučke kuhinje, beskućništvo i svi drugi tužni iskazi siromaštva.

Narod koji šuti, narod koji gledanjem u pod odobrava rasprodaju komada svojih gradova i mukom stečene države, narod koji dozvoljava ideološko iživljavanje za svoj novac: taj narod i ne zaslužuje drugo nego biti siromašan. Uzalud mu sve Slavonije, Jadrani, Zagorja i Istre, otoci i obale, vinogradi i maslinici – džaba ste ginuli.