Mirjana Bobuš, Bobušica, Mima, Cuca i tko zna kako još – sasvim je svejedno jer ona je bila i ostat će osoba kojoj je Festival Melodije Istre i Kvarnera u krvi, kao što je i ona njegov neizostavni dio.

Na onom »starom« nije nastupala, no živjela je s njim i njegovim pjesmama. Prvi put u mikovsku karavanu ušla je 1994. godine, onako tiho – na mala vrata, a onda, baš kao što to kod Bobušice i inače biva, napravila dar-mar.

U pozitivnom smislu, dakako. Pojavila se kao autorica glazbe i teksta pjesme »Zami me sobun sakamo«, za koju je aranžman načinio Aleksandar Belša, a otpjevala ju je debitantica na MIK-u Karin Kuljanić. Eto, tako je ta službena veza Mirjane i MIK-a počela.

Te godine upoznala je Mirjana mikovce, mikovci Mirjanu, ali upoznale smo se i nas dvije. Stoga, shvaćate da nakon 30 godina poznanstva ovaj razgovor ne može ići »na vi«. I neće. Sve drugo bit će po regulama struke, pa da ne bih ja odgovarala na pitanje »što je bilo prije kokoš ili jaje«, prepuštam Mirjani tu čast.

– Pjevala san vavik ko dite. Igrali smo se va vrtu od nonića nas desetak i imeli festival. Mikrofon nan je bila balica od pinponga nabijena na granu jasena. Imeli smo i povišenje na gromači zad špine.

Nagrade su bile rotkvice i mirlini ki su rasli va nonićeven vrtu. Oprani pod špinun i to je to. To su bili lipi dani, vavik vani i črljenih obrazi. Ni bilo mobiteli, nismo bili debeli – za pojist bi dobili mast namazanu na kruh…

Ah, lipih li dan. Posle san va školi kantala, a kako je harmonika bila skupa i koštala pet nonićevih plać, kupila mi ju je teta z Baške i va 7. razredu san počela učit svirat kod učiteljice Štingl.

Videla je da mi to gre i puno je truda utkala va me. Kad san imela 14 let svirala san na piru celo zapolne i noć. Posle san puno prijatelji ženila i bila prva žena ka je rastežuć harmoniku ušla va matični.

Kako je harmonika teška za nosit, počela san sama učit gitaru. Sused mi je nacrtal pragi i kružići kamo gre ki prst i to mi je hodilo. Na maturalnen putovanju svirala san od Dubrovnika do Rike non stop i zabavljala maturanti onoga moga vrimena.

Gitaru san nosila i va Ekonomsku školu i na izleti, svirala va liniji 29 Kraljevica – Rika, svirala kod Bujana (Ive Bujan, oštar op.a.) ki me jako volel…

Jedanput je bil neki harmonikaš i zabavljal neke frizerke ke su se vraćale z natjecanja. Ni baš uspjeval va tomu pa mu j’ Bujan rekal »biš malo dal harmoniku ovoj maloj«.

Čovik se onako posprdno nasmel i dal mi vruke mrcinu od 120 basi. Do zore san svirala ja, a on je jil i pil zabezeknut da ta mršava mala toliko zna.

Vesela ekipa u Puli 2019. godine, Foto: Marko Gracin

Mirjana i Polić ili dva tela jedna pamet, Foto: SERGEJ DRECHSLER

Štorija od MIK-a

A onda se zakotrljala štorija od MIK-a, štorija od života. Ča ti j’ MIK bez Bobušice…

– Ja, ‘93. je obnovljen MIK i dopalo mi se. Kako san često svirala va konobi s poštaricami ili s društvon, Ivka ka je onda tamo delala, rekla je da ne bi bilo loše da napišen neč za MIK.

I san – ‘94. ko autor glazbe i teksta šaljen »Zami me sobun sakamo«. Bila san tužna jer nisan ja mogla kantat nego Karin (Kuljanić op.a.) i va originalu je klapunica ku je tako teško znet, a ne školjka.

Klapunica je dagnja i moraš se pomučit da je znameš. To je leto Karin bila 3. va Poreču. Vodila je Milka Čakarun i kako su 1. i 2. mesto – Đani (Maršan op.a.) i Mario (Lipovšek Battifiaca op.a.) već ko autori bili gori, nikad nisan ni dobila jarboli od Mika ‘94 jer me ni ni prozvala na pozornicu.

Na ten MIK-u upoznala san svih, pa i tebe, tako da i ti i ja slavimo 30 let. Pamtin ga još po tome kako se Mario va Rabu vozil va barčici i bil sav spečen i crven.

Pamtin ga po Lošinju jer kad smo došli s tin brodon ni bilo stolic ko da nisu ni znali da je MIK i ljudi su stajali na rivi sprid broda i gledali.

To je i ono leto kad je Prco hitil gitaru z broda va more i onda skakal za njun i kad su Ferlinu skrili postoli pa je ustvari bil bos.

Ljudi to od ograde broda nisu mogli ni videt. To leto čekali smo da partimo jer je Jozefina iskala boršicu ku je na kraju pozabila va zahodu.

To leto na ten brodu bili su neki ostakljeni zahodi za ki smo bili sigurni da se ne vidi van, ali sideli smo va kafiću i gledali Peru Panjkovića kako cura i ubijali se od smiha jer stakla nisu bila zatamljena.

Nagrada si dobila vagun, ali uvijek si isticala da si na MIK-u radi dobrog društva, a ako dođe nagrada, dobro dođe.

– Istina, nagrad san dobila vagun, ali ti znaš da mi nisu bile bitne jer su te moje pjesme ostale va narodu i dan danas ih kantaju. To je najveća nagrada.

Čekaj, 1997., 2006. i 2014. imela san po četiri pjesme na MIK-u. Te 1997. san zela 1., 2., 3. mesto publike, 2. žirija i za »Plače stara lesa« i nagradu dijaspore ka je onda prvi put glasala.

Leta 2006. 1. mesto »Prošeći se s manun po Kvarneru« 2. »Pokora od ljubavi«, ja san z »Mojoj kćeri« bila 4., a Vivi (Galletta op.a.) je dobila nagradu za interpretaciju, za pjesmu »Dojdi«.

Leta 2014. za 50 let MIK-a va HNK-u Ivana pl. Zajca dobila san prvo mesto publike za autorsku pjesmu »Molitva za te« i osvojila titulu kraljice MIK-a.

Mirjana i Robert Grubišić u studiju

Dule pjeva, a Bobušica i Silvana ćakulaju

S Mariom Lipovšekom Battifiacom 2004. u Čavlima

Ljubav i samo ljubav

Jednu nagradu si dugo, dugo čekala, ali si i nju dočekala.

– Dugo san čekala nagradu za tekst i vavik me preskočila. Pokojna teta mi je rekla – ma ne rabi ti ta nagrada, tvoje su pjesme već narodne… i zamisli 2022. za »Kvarnersku vilu« dobivan tu nagradu ku je mesto mene zel Mario.

Glavna nit vodilja u svim tvojim pjesmama je ljubav. I to na sto načina – sretna, nesretna, zabranjena, majčinska, sveta… Jednostavno – voliš voljeti.

– Glavna nit mojih pjesam je ljubav i običan život maloga čovika. Ja san bila taj mali čovik, delala san va pošti va smjenami i suboton. Da san delala negdi drugdi, bilo bi više pjesam.

Nekad san bila ko dr. Jekyll and Mr Hyde – jedna poštarica ku za svaki drek radi poskupljenja pljuju na šalteru i ona druga ka zijde van i svira dve i pol ure, a si joj plješću. Baš čudno, ha?

Još se jedna tema iz tvojih pjesama stalno iščitava. Opet ljubav – ljubav prema zavičaju.

– Vela je moja ljubav prema zavičaju. Opisala san more, lanterne, pasare, grote, Kraljevicu uzduž i popreko (pjesma »Za te rojena«) doslovno sve… Črišnjevu, školj sv. Marka, Trnovu, Grabrovu, Javorišće, Oštro…

Odnos ostalog dela Hrvatske prema našen Primorju (pjesma »Kvarnerijana«) jer interesantno – vavik su nas ti učeni ljudi s HRT-a mišali ili z Istrun ili z Dalmacijun.

Doduše, kako nas poštuju vidi se po prenosu MIK-a na HRT-u. Si festivali gredu direktno, mi smo ta zadnja škulja na svirali.

Popevke, Vezovi, Šansone…, ma se živo osim nas. To zna bolet, ali napravilo je veli dešpet va meni pa san još više kantala o kraju.

Neki mikovci žive od glazbe, a ti si živjela od plaće u pošti da bi mogla živjeti MIK.

– Ja, neki mikovci žive od glazbe, ja san delala težak posal z ljudi. Autori pjesam naplaćuju svoje tekstove i glazbu. Ja to nisan mogla jer se duša ne more naplatit.

Kad san kantala, morala san posudit soldi da snimin pjesmu. Mislin da bi ljudi zaslužili znat da su se pjesme prodavale i po 250 euri za tekst, 250 za glazbu, i onda taj ki kanta mora platit kako komu, ali od 500 do 700 euri za aranžman.

To je ono ča znan pred 5 let jer me tih 5 let bilo ni.

 Novi Vinodolski 2019. – Mirjanin kozmetički kutak, Foto: Marko Gracin

Bobušica i Neven Barac, Foto:  Marko Gracin

Mirjana i Karin 2004. u Vodnjanu, Foto: Arhiva NL

Alfred Šaina, Mima i Aleksandar Valenčić, Foto: SERGEJ DRECHSLER

Život nije bajka

Samohrana si majka sad već odrasle žene koja je ostvarila svoje snove u dalekoj Australiji. Nije to bilo lako.

– Ja san celo leto delala smjene. Kolegice va pošti su me minjale kad san imela koncert, tako da san u biti više delala zapolne da njin vratin, a šoldi su bili za školovanje moje voljene kćeri Tanje.

Ni lahko školovat dite va Zagrebu i bit samohran roditelj. Ma, i to san pasala. Leta 2010. san ko višak i bolna otpisana s pošte, ma san šla va sindikat va Zagreb i dobila otpremninu.

Tanja je onda finila 3. leto fakulteta i morala san se snalazit i rastezat svaku kunu. Uspjela san. Finila je i prošla va Canberru, tamo je dobila stipendiju za doktorat i dela ko doktorica seizmologije.

Ima svog životnog partnera, kupili su kuću, dali su joj državljansto čin su mogli i ona je ko i hiljade mladih ljudi sritna tamo kadi je. Ovdi va oven šušuru od jadne lipe Hrvatske ne znan kako bi.

Život te nije mazio. Već dugi niz godina nosiš se s teškom bolešću. Koliko ti je glazba, između ostalog i MIK, pomogla na tom teškom putu?

– Ni me mazil, ni gladil. Nosin nečiji križ i mislin da znan čigov. Iman 65 let, 30 let karijere i 22 leta leukemije. Dobro sam se s tin nosila, delala i kantala, ali se pomalo u tragovima počela pojavljivat još jedna – Non-Hodgkinov limfom.

Koncen 2020. počinje lagani pakao i sve ispočetka. Prvo tri leta, 2021. finila san na traumatologiji jer je ta druga popapala komad bedrene kosti i kuk tako da san ko Pelješki most od cementa i plastike.

Va bolnici san i osedela, ali kad san zišla vratili su se moji vlasi. Onda san finila va sobi za izolaciju i opet osedela… Pala san 25 kg i niki ni veroval da ću se zvuć.

Nisan ni ja neko vrime, ali kako nisan videla kćer četiri leta radi korone, molila san saku večer da je moran zagrlit prije nego partin. Zagrlila san je lani na aerodromu, vlasi su škuri, vratila san kilažu i čekan moju dicu (zetića i kćer) da dojdu opet.

Ja se više ne bin usudila poć jer da mi se tamo ča dogodi, stavila bin kćer va veli trošak, ali imamo signal i whatsup i život gre. Kad san se digla na hodalicu i štake, počela san pomalo svirat klavir i učit ga sama jer glazba je medičina. Svaki MIK, ma koliko naporan bil, bil je boca kemoterapije, isto tako i koncerti.

Jedan od mnogih uspješnih popravaka Mirjaninog auta, Foto: SERGEJ DRECHSLER

Mirjana, Mario i Krešimir Perović 2014. godine u Opatiji, Foto: SERGEJ DRECHSLER

Mirjana, Krešimir Perović i Tamara Brusić, Foto: SERGEJ DRECHSLER

Uvijek Karin

Čujem da pripremaš oproštaj s pozornicom. Istina?

– Imela san 2019. oproštaj s pozornicon va Bakru. Doduše došla je i korona pa su svi bili v riti. Ovo leto Karin i ja slavimo 30 let duše pa me uspela nagovorit da kantamo zajedno taj koncert.

Bit će 30. šestoga va Matulji, va Amfiteataru, na 9 večer. Kako nisan imela gitaru v rukah pet let radi pakla koga san prohajala, a nisan ni kantala, već misec i pol gren kod Papeta va njegovu konobu i vraćan glas i sviran.

Pape mi dojde ko Ornel i oplemeni me sako naše sviranje. Pape je Papić Zoran, kapetan va penziji i glazbenik ki je smanun pohajal po koncerti. S njin san imela koncert života i zahvale 2017. va Marijansken svetištu da se za sve zahvalin, i za život i za diplomu i doktorat…

Preko 4000 ljudi je bilo tamo 14. osmoga, kantalo, molilo i plakalo s manun. Za pamćenje.

Lani san se kupala na Javorišću kod obitelji Brekalo i imela svoju privatnost i mir. Oni su me isto nagovarali na još jedan koncert i bit će mi sponzor oliti financijska potpora.

Koncert ni samo sest i svirat, treba tu puno puno toga, a najviše šoldi. Kad smo već na sponzori, ne moran a da ne spomenem Lursen Design Center Kvarner i direktoricu Teutu Duletić koja će isto pomoć meni u realizaciji istog. Njezina mama prof. Antica Duletić Načinović lečila me 18 let, i dan danas smo u kontaktu.

MIK i ti imate obljetnicu. I za ovo slavljeničko izdanje imaš pjesmu, koju kao i davne 1994. godine publici donosi Karin Kuljanić. Ti i Karin ste dvije različite, ali preklopljene energije koje bi uistinu mnogi zeli sobun sakamo.

– Imamo, imamo. »Srce na cesti« kanta Karin. Kako smo počele ‘94., tako ćemo i zatvorit krug ‘24. Baša je tel da pjevan, ali previše mi je naporno, te neke užasne svlačionice, ja gren šćapon i jednostavno sam morala odbit da nebin nakon MIK-a finila na hematologiji. Ako Bog da buden živa, kantat ću retrospektivu va HNK-u negdi na jesen i tomu se radujen.

A ča se Karin tiče, mi smo dva različita svita, ali je sve pjeme znala odnest publiki. Većina njih je bila i pisana za nju (»Neka ljubav moja sva«, »Hodi z manun«, »Štorija od života«).

Ona je prekrasna i lijepa žena, kad se razvela dala sam joj savjet da ne ostane sama i drago mi je da me poslušala jer dica projdu, leta projdu, a ja… ja san sama, zato sam je i mogla savjetovat, za svu njezinu psihologiju i doktorat, život je najveći doktorat i teška psihologija.

Mali Lošinj 2014. – Sergio Pavat, Eleonora Turčinović i Bobušica, Foto: SERGEJ DRECHSLER

Mirjani su nagrade pomogli nositi Vivien Galletta, Alen Polić, Lado Bartoniček i Tamara Brusić, Foto: SERGEJ DRECHSLER

Seh vas voli Bobušica

Kako se osjećaš kad procesuiraš u koliko si ljudskih života, u njihove sretne i tužne trenutke kroz pjesme i stihove, ulila sebe?

– Svojoj publiki zahvaljujem na svemu, pogotovo 2009. na promociji »Ne pačajte moju dušu« kadi sam imela aplauz i ovacije od 17 minuti. Bilo je svega, eto, npr. 2011. je bil koncert va Čavli va domu.

Prvi i zadnji put va životu mi se dogodilo da je došlo 25 ljudi. Kunpanija Tramontana i ja isvirali smo ko da ih je 2500. Dostojanstveno. Bilo je svega va 30 let, ali ostavljan jedan veliki opus za buduće generacije u nadi da neće pisat na ulazu u PGŽ: ovdi je nekad živelo ČA.

Na mikovsku pozornicu kao izvođačica se više nećeš popeti, no i dalje je MIK mjesto gdje te možemo tražiti.

– Na mikovsku pozornicu se neću popet osim na retrospektivi, ali nadan se da ću imet još puno snage, volje i inspiracije za neki novi MIK. Ovo leto je ostala pjesma »Sidro« jer se ni našal izvođač, pa morda će se nać za drugo leto.

I za kraj…

– Za kraj svi ki ste smanun prošli 30 let MIK-a pušćali ste veli trag va meni i neč ča se ne zaboravlja. Leta 2016. dilila san sve svoje nagrade (vagun) jer san z veloga stana šla va mići, a i tela san da veli del mene zamete sobun sakamo. I za kraj… na lanterni, na škoju, na Plovanoven stolu, ja san za te rojena. Hodi mater ženit, ne da mi se već ćakulat. Seh vas voli Bobušica.

Kad Mirjana digne prst!, Foto: SERGEJ DRECHSLER