Iako nijedan film nije u stanju nadmašiti meksičku brutalnu narko stvarnost, svaka nova filmska rekonstrukcija njenih horora postaje jezivija od one prethodne. Da bi meksički sineasti osigurali ulaznicu za jedan od filmskih festivala A-lige, moraju biti »šokantni«, jer njihovi kuratori to traže.

Koliko god njihovi »ekscesi« ponekad bili kalkulirani, poput onih Michela Franca koji ne mare za osjećaj mjere u nekontroliranoj furioznosti. Iako Francov najnoviji komad »Nuevo orden« (»Novi poredak«) premijerno prikazan na lanjskoj venecijanskoj Mostri dokazuje da nije dovoljno pokazati (meksički) pakao da bi se napravio pakleni film.

Krcat praznim i očajničkim simbolizmom. Kao da Franco nije ništa naučio od Larraina (šifra: »Post mortem«), a još manje od Bunuela (šifra: »Viridiana«). U još jednom traktatu o korumpiranoj i brutalnoj vlasti. Kao da mu nije dovoljno osluškivati krikove, već ih mora i pokazati u njihovoj eksplicitnosti.

Ljubavna patrola

Iako nam nije jasno što je to toliko fasciniralo kuratore lanjskog online izdanja Sarajevo Film Festivala da mu dodijele počasno Srce Sarajeva.

Ostaje pitanje što je to toliko iznimno u njegovu siromašnom opusu da bi opravdalo to laskavo priznanje. Osim što se on svodi tek na drugu stranu Inarrituove medalje. No, ako se konkurenciji Mostre dogodio Franco, ovogodišnjem virtualnom izdanju Berlinalea dogodio se donekle superiorniji Alonso Ruizpalacios (»Una Pelicula de Policias« aka »Policijski film«).

A Toronto je bio naklonjen ekscentričnom Meksikancu s kanadskom adresom Nicolasu Peredi (»Fauna«). Iako Ruizpalacios i Pereda naizgled pripadaju različitim autorskim osobnostima, združuju ih slični žanrovski interesi koji koketiraju s mehanizmima dokufikcije. S narativima koji igraju na vječne bifurkacije i pukotine.

Doduše, Ruizpalacios se već prometnuo u kućnog autora Berlinalea. Autorov »Gueros« prikazan je 2014. u sklopu berlinske Panorame. A četiri godine kasnije, konkurenciji tog istog Berlinalea dogodio se »Muzej« koji igra na još jednu iluziju.

S Gaelom Garciom Bernalom, koji je poput junaka »Policijskog filma« stalno fiksiran na objektiv kamere.

Kao da je sveden na onaj isti muzejski artefakt koji će on otuđiti, nakon što krene u road odiseju prema Acapulcu s kraćim zadržavanjem u Palenqueu (nemojmo zaboraviti da je upravo taj isti Bernal glumio u »Pasjim ljubavima« koji se na neki način smatraju ključnim komadom u genezi tog novog meksičkog vala).

U »Policijskom filmu« imamo policajce Teresu i Montoyu, koji operiraju vrućim ulicama Mexico Cityja. U onom istom kaosu kojim su ambulantnim kolima patrolirali Juan Ochoa i njegovi sinovi (šifra: »Ponoćna obitelj«).

Nazivaju ih »ljubavnom patrolom«. Zakon i red su im u krvi. Nešto poput obiteljskih gena. Policajci su bili njezin otac i njegov brat. Ruizpalacios ih promatra poput aktera neke reality TV reportaže o meksičkoj policiji, jukstaponirajući akciju s njihovim ispovijestima, svjedočanstvima i pričama.

Naizgled nam se učinilo kao da je riječ o doksu. No, što je prava definicija slike? Jesmo li doista povjerovali autorovim junacima?

Jer, Ruizpalacios će u filmu angažirati profesionalne glumce Monicu Del Carmen i Raula Brionesa, koji ulaze u policijsku stanicu da bi nam ispričali stvarnu priču o Teresi i Montoyi, uz slike »ukradene« sa smatrphonea, pri čemu balansira prežvakanom tankom linijom između realnosti i fikcije, igrajući na teorijske implikacije filma.

U vječnoj fascinaciji spektaklom i otkrivanjem iluzije i narativnih stereotipa. Iako je njegov prosede pretjerano mehaniziran, hinjen i pedantno kalkuliran da bi nas uznemirio. Kao da se ulaguje svim mogućim estetikama iz epohe streaminga (nije ni čudo da je snimljen s pečatom Netflixa).

Pokušava denuncirati policijsku korupciju, aroganciju Moći i institucionalnu hipokriziju, da bi naposlijetku ostao ograničen na registriranje i »dokumentiranje«.

Slični prosede koristi i Pereda u »Fauni«. S Luisom i Pacom koji odlaze u posjet Luisinim roditeljima. Paco je glumac koji glumi u popularnom TV showu a la »Narcos: Mexico«.

U barskoj sceni, Luisin otac natjerat će Paca da odglumi prizor iz svoje serije, dok joj njen brat opisuje sadržaj knjige koju upravo čita.

Karteli ne postoje

Poput Ruizpalaciovih glumaca koji rekonstruiraju brutalnu policijsku realnost Terese i Montoye, tako i Pereda transponira priču u motel iz bratove knjige, koja uključuje misterij nestalog aktivista, amaterskog detektiva, blizanke Floru i Faunu, te nevidljivu grupu narcosa povezanih s lokalnim rudnikom.

Iako nismo posve sigurni je li ta noirovska meta-priča arhetipska projekcija podsvjesnih fantazija autorovih stvarnih (originalnih) junaka, kao kontrapunkt prvom dijelu koji igra na bolest i malodušnost.

Iako Peredin komad puno duguje narativima Matiasa Pineira i Mariana Llinasa, fokusiranih na performativne tehnike i njihove varijacije na konceptualnom nivou, ali i knjizi Oswalda Zawale »Karteli ne postoje« u kojoj se njen autor referira na problematični tretman narko tema u umjetnosti, literaturi i popularnoj kulturi.

Zato nije ni čudo da je Peredin glumac fetiš Lazaro Gabino Rodriguez koji glumi Luisina brata, autor mini pamfleta o glumačkoj etici u diskursu prezentacije nasilja u suvremenom Meksiku. I sam je imao ultra cameo ulogu u narko komadu »El Infierno« u kojem se ukazuje tek nekoliko sekundi, da bi mu potom odrubili glavu.

A rudarski gradić u kojem je lociran motel u kojem su se zatekli Peredini junaci, onaj je isti u kojem je ambijentiran »El Infierno«. U iščašenoj studiji identiteta i performansa. Možda bi takav izgledao Hong Sang-soo da je snimio meksičku narkonovelu.