Vrućina koje je legla na nas većini je ribolovaca savršen izgovor za neodlazak u ribolov, pogotovo onima čije su tehnike dnevne. A nije da ih se ne može razumjeti jer su ‘celzijusi’ ovo ljeto doslovno podivljali.

No unatoč tom nepodnošljivom toplinskom valu postoje pojedinci koje na more pored vlastite želje za ribolovom goni i pritisak kojem se nijedan roditelj valjda ne može oduprijeti.

Tako bilo i sa Dujom Cvitanovićem koji je sa svojim sinom Rokom izašao na Heavy casting i to ne jednom već dva puta po najvećoj žegi i vratio se, naravno, s carevima.

Evo kako je to bilo:

– Vrućina je bila nepodnošljiva tako da je sve osim izležavanja ispod klima uređaja bio izuzetan napor. Sva bi moja ribolovna strast sagorila čim bi slučajno bacija pogled kroz prozor na ono jadno spaljeno drveće i užarene fasade. A o tome kako je na stinama uz more di nema hlada, nisan smija ni pomišljati – priča nam Duje.

– A onda je moj Roko koji će za četiri miseca napuniti 14 godina doša do mene i navalija.

Idemo, pa idemo, riba samo čeka, sad je pravi momenat, nema veze što je vruće, i sve tako redon.

Objašnjavan ja kako je teško uvatit i sačuvat ješku, kako su doli komarci u rojevima, ose, poskoci, kako je pakleno vruće i kako postoji realna opasnost od dehidracije i toplotnog udara, ma ništa to nije pomoglo.

Roko mi je sija na glavu i nije bilo druge nego poći.

A kako i ne bi poša kad znam koliko mu to znači

Ja sa svojih 50 plus godina sam od sebe nikada ne bi iša na te neljudske uvjete, ali mali me nagovori.

A to veselje i ta strast kod njega kad riba iziđe, ma to je neopisivo – nastavlja Duje svoju priču.

– Znači, ješka živa sipa, štapovi Sonik 14ft, mašine Fin Nor 10500, upredenica Spider od 0,40 milimetara, šok lider XZoga od 0,62 milimetra i pravo na poštu.

A na pošti užas. Vruće da kamen puca, gliseri luduju 20 metri od kraja, popili cisternu tekućine da ostanemo živi, ja krepajen, a gledan moga Roka, on gušta.

Stoji ka na mrtvoj straži i ništa njemu ne smeta ni gliseri, ni vrućina, ni beštije, samo čeka ribu.

A riba je došla i izašla tako da ipak nismo bez veze izašli na poštu.

Zubatac nije bija velik, 3,2 kila, ali je srce kod mog Roka bilo veliko ka kuća – nastavlja Duje.

A pitali smo i Roka kako je on doživio taj ribolov i evo što nam je rekao:

– A nije bilo lako. Prikuva san starog da zapalimo na HC. Zeznuto je bilo sredit ješku.

A prije ribolova imali smo i lov. Izletija nam je veliki vepar i opalili smo u njega. Srića da je otac uspija poprilično kočit i smanjija udarac. Prošli smo vrhunski sa nešto razbijene plastike, a vepru ništa. I ka da ta glupost sa veprom nije bila dovoljna nego smo skoro ugazili na poskoka.

Reka bi čovik da je s vepron i poskokon završeno sa šokovima, ali nije kraj priče. Jedan iznos je bija priko poprilično šporkog terena i tu je opalija on. Ja san čeka na špurtilu dok je ćaća pumpa ribu i onda se desila i treća šok-terapija.

Zadnjih 20 metri prije kraja mi je ocu puka nosač mašine i ostala mu mašina u ruci. Neznan ni sam kako smo ga uspili dovest u kraj nakon svega toga, ali bitno je da jesmo. Riba od 3,2 kila, najslađi – ispričao nam je Roko s posebnim oduševljenjem.

No tu nije bio kraj jer se Roku sve to jako svidjelo pa je ponovo odradio pritisak na oca.

– I baš kad san pomislija da je sad s ton ribon zadovoljija svoju želju i izgušta se, za dva dana opet ista priča.

Da ne otežen više, popustija san, izašli smo opet i opet digli jednog zubaca slične težine.

I dok se ja još uvik oporavljam od toplotnog udara, Roko jedva čeka još narast da može sam ispumpat zubaca.

Jedva čeka opet izać, isto ka što ja čekan prvu kišu, ma me onda neće tribati niko nagovarati – ispričao nam je Duje Cvitanović.