Još jednom nam se javio Masimo Višković, živuća ribolovna legenda, iznimno talentirani ribolovac koji se u trenu prilagođava novonastalim situacijama i iz mora izvlači, ne najbolje, nego ono što poželi.

No ovoga puta nije uspio izvući ono po što je došao već nešto ipak donekle neočekivano.

Evo što nam je Masimo ispričao o tom svom panulaškom doživljaju:

– Ova riba, iz ovog ribolova je zaslužila da ispričam redom kako se sve desilo.

Svaki dan bih digao 20-25 lignji na sumrak. Definitivno je pretoplo.

A od lova na zubace sam odustao već par dana jer znam da su i oni malo stali.

Ali toga je dana u 18:00 bura stala. Gas i pravo na barku – priča nam Masimo.

– Na prvoj poziciji sam odmah dobio lignju i istog trena je stavio na udice jer u ovim uvjetima inače jako brzo ugine.

Spuštam peškafondo opet i odmah dobijam i drugu lignju.

I dok sam je dizao, gledam ovu na udici i mislim:

– Oblačno je i pala je kiša… To je ta promjena vremena koju sam čekao. Moram probati na zubaca – nastavlja Masimo.

– Prođem poziciju od 15-20 metara dubine i tu se ništa nije dogodilo, ali znam da mi je neposredno ispred i jedan rub koji pada od 15 na 42 metra i polako krenem prema njemu.

I kad je stiglo na 42 metra, udari nešto kao ludo.

Znao sam da zubatac nije i naravno, sumnja odmah pada na gofa.

Ide riba na pola mora i gas u duboko.

Ručna je panula i prst mi je bijel jer je izgorio dok sam ga pokušavao zaustavit.

I tako je prošlo pola sata, a riba uopće ne popušta.

Pomišljam da može biti i tuna jer je nisam digao niti metar.

I u jednom trenu bez oklijevanja pada odluka.

Odustajem, rekao sam sam sebi. Idem na silu, puknut će najlon, tunu ne dignem.

Ručna je panula, predvez 0,80, a udice Maruto.

Silujem ja tako situaciju do granice i ni sad mi nije jasno kako najlon nije pukao.

I kad sam ugledao nešto bijelo, mislim tuna je, puknut će najlon kad vidi barku.

Ajde silovanje ponovo, samo još gore.

A kad je riba došla na 7-8 metara od barke pogledam i vidim gofčina.

Tek tada sam usporio i nastavio oprezno.

I kad je došla do barke nisam imao druge nego obje ruke u škrge i s njim van – ispričao nam je Masimo Višković.