Iz Malog Lošinja nam se još jednom javio Dejan Botaš, no ovoga puta ne s lignjom već s ribom. Evo što nam je Dejan ispričao o tom svom ribolovnom doživljaju:

– Radim na plivarici pa ješka i brum nisu problem. Četvrtak je radni dan i ide se na more brodom. U petak ujutro dolazimo natrag na iskrcaj ribe. Riba je iskrcana i brod je pripremljen za novo isplovljavanje. Kapetan javlja nakon završetka radnog vremena da se par dana neće ići na more zbog jakog juga. E sada slijedi prebiranje srdele po kašetama i odabiru se one lovne i one za brum. Ne ide se na more poslom, ali ići će se malo za gušt. Par kila srdele je prebrano i spremljeno. Imam osjećaj da bi mogla riba raditi. Prateći prijašnje ulove sada je pravo vrijeme, a i riba će čekati hranu koja pada u more dok se brod pere samo što ovaj puta neće dobiti srdelu sa broda nego iz moje kante – priča nam Dejan.

– Subota je ujutro. Zvoni alarm u sedam sati. Slijedi buđenje i ispijanje kave. Dok se kava pije, mobitel u ruke i gledam plimu i oseku. Vrijeme je oblačno i tmurno, kiša samo što nije. Prognoza plime kaže da voda raste i jedno sat vremena je od vrhunca. Oblačim se i krećem, a osjećaj da bi moglo biti ribe me rastura. Jedva čekam zabaciti.

O opremi nemam šta puno reći jer oprema su nož i tunja sve stane u džep. Dolazim na poziciju i gledam u more, a more je mutno, još jedan dobar znak.

Ajmo! Kreće akcija… Uzimam manje i mekše komade srdele i režem na sitne komade. desetak komada narežem i bacim par šaka da zamiriše mojim ljubimcima. Brum je potonuo i sad nastupa moj komad u kojemu se nalazi ne tako velika udica, ali jaka. Tunja je debljine negdje oko 0,30 milimetara. Uglavnom uzimam veći komad srdele i što tvrđi da ju sitna riba ne uništi tako lako. Režem glavu i nadijevam na udicu, počevši od repa pa kao da šivam i idem tako prema djelu gdje fali glava. Tu ju sakrivam i zabacujem. Srdela tone oko jedan metar, a onda ju više ne vidim. I u tom momentu kreće onaj dobar osjećaj. Uf, da hoće sada jedan da me iznenadi… – nastavlja Dejan svoju priču.

-I kao da mi je pročitao misli, eto ga! Iznenadio me! Najlon krene iz ruke, a nije došlo ni do dna. Kontra i osjetim da je dobar komad. Namučio me lijepo jer je bio odličan borac što nije slučaj kod svakog brancina.

Težak 2.5 kilograma, a tek je 8:30 ujutro.

Nova srdela ide u more i sa njom nova nada. Bacam i vadim jednom dvaput i tako još tridesetak puta, ali ništa.

Deset je sati prošlo i razmišljam kako bi bilo dosta za danas. Sad sam i ja ogladnio, mogao bih doma pa lako kasnije opet dođem probati. Inače lovim od sat vremena do tri sata, ne duže, pa odem dva do tri puta na dan probati tako po sat dva vremena.

U 10:20 bacam zadnju ješku i zovem ženu da dođe pa da idemo piti kavu. Motam si cigaretu pa kad ispušim, idem. Odjednom udarac!

Najlon leti kao lud stajem nogom na tunju i riba si sama nabija kontru. Bacam onaj duhan iz ruku i hvatam najlon. Riba je zakačena, masa se osjeti, ali nije neki borac. Elegantno on to radi. Malo udara glavom pa izvuče metar dva i tako… Malo on vuče malo ja, i evo ga na površini. Komadina, bome!!! Sreća našao se u blizini gazda broda na kome radim pa je on pomogao sa voligom. Riba je na rivi, sreća i užitak su neopisivi. Vaga kaže 5,6 kilograma! Odličan ribolov a i kava je bila odlična – ispričao nam je Dejan Botaš.