Nakon cijelog dana jigganja na površinu je isplivala riba kojoj se baš nisu nadali ali je svejedno bila više nego dovoljna za uložen napor. Zadovoljstvo je bilo sasvim dovoljno iako su na brodu bile tek dvije ribe.

A kako je to sve bilo, ispričao nam je Stipe Ercegovac:

– U dogovoru nas tri kuma, prateći vremensku prognozu i vitar, odlučimo da ta srida bude idealna za ribolovne pustolovine.

Dogovor je bia da idemo varaličarit, inchiku, kabura…

Krećemo put pošte, a akvatorij je oko Šolte i put otvorenog mora.

Dolazimo na poštu, palimo Haswing i krećemo u potragu za ribom.

Sva tri spuštamo inchiku naješkan naravno, sa lignjom, srdelom i čak kombiniranjem.

Vrime je idealno, pristala je bura, vrime se smirilo. Na satu između podne i ure – priča nam Stipe.

– Nema vele događaja, imamo sitne ugrize, kanjci i pirke nas provociraju, također i vadimo kapitalne primjerke kanjaca, i jednu zlaticu, prekrasna riba baš idealna za akvarij.

I onda nešto prije dvi ure imamo konačno pravi potez na štapu.

Dubina je oko pedesetak metara, štap se savija maksimalno i borba je neizvjesna.

Imamo dobru ribu a ne znamo koja je.

Pripremamo špurtil i iščekujemo ribu na površini kad ni pet ni šest, škarpina i to kakva!

Primjerak kakvi se ne viđa često.

Na jednoj udici kanjac na drugoj udici škarpina!

Sad, da li se škarpina bacila na kanjca ili se bacila na inchiku nećemo nikad saznat, al’ znamo da se dobro zakačila.

Nismo imali vagu pa smo morali čekat da dođemo na kopno da izvažemo.

A zauzela je cilu jaceru jer je bila teška 2,7 kilograma – nastavlja Stipe.

– Posli toga nema događaja.

Kružimo po brakovima, ludujemo, spuštamo, nema događaja, riba je pristala radit.

Kad smo vidili da nema ništa odlučili smo naješkat tri parangala koja smo ponili, 150 udica naješkanih usoljenim srdelama i pokojim manjim kanjcem.

Nakon šta smo naješkali parangale odlučili smo još malo jiggat.

Pošto smo išli na veću dubinu od nekih 100 metara, minjan inchiku i stavljan kaburu, ali ni tu nema događaja.

Krećemo se, tražimo ima li kakvih događaja na sonderu, ali slabo.

I taman kad smo mislili ići ća, vidimo malo ocrtavanje na sonderu.

Moj štap je još jedini bia u moru jer su kumovi bili spremni za bacat parangale i ići ća.

Iman neki osjet na štapu, al’ prvi zamah ništa.

Spuštam opet i čekam pa udaram kontru i kačim nešto dobro.

Imam ribu i to kakvu!

Sunce je već nestalo, ruke su se zaledile, a borba je bila odlična.

Činilo se da riba ima i priko 3 do 4 kil, a onda san je izvuka i svatija da san tabinju zakačija za škrgu pa san je vuka bočimice zbog čega mi se i činila tako teška.

Na kraju je i ta tabinja sa kilažom od 2,25 kilograma ispala dobra

Eto, dvi ribe i to kakve, i za pošten obid – ispričao nam je Stipe Ercegovac.