Iz Krtola-Radovići, mjesta u neposrednoj blizini Tivta nam se javio Goran Golubović, podvodni ribolovac koji je uspio ostvariti još jedan trofejni ulov i to praktički u zadnjoj zračnoj rezervi na kraju urona. Premda je bilo neizvjesno, na kraju ej sve prošlo glatko. Evo što nam je Goran ispričao o to svom podvodnom iskustvu:

– Dan, reklo bi se, kao i svaki drugi, mada taj nije to svakako bio.

Inače kod nas podvodnih  zaljubljenika svako ronjenje nosi svoju priču, zbilja je tako. Odlazimo rano ujutro, prijatelj i ja započinjemo sa poštom koja je udaljena jedno pola sata vožnje, akvatorij Kobila.

Plitak teren, pun obraslih kamenja, idealan, uvijek obećava, al ne daje ni približno ribe kako se čovjek nada.

Stigli smo i avantura može da počne. Navlačimo brzo odijela, sve je onako uhodano, rutinirano, i pljus, u moru smo. Jedan lijevo drugi desno.

Pravim par zarona na čeku i ništa se ne događa. Otežem pušku pa pokušavam nešto da dobijem na rupu, ali ni tu nikakvog uspjeha.

Već sat vremena odlazi, a puška spava. Samo da kažem da je u pitanju klasika 90 sa dvije gume.

Rekoh aj’ ponovo da pritegnem puškicu pa da probam opet čeku jer nailazim na poštu gdje sam prije gledao manje zubace.

Ide zaron, opa i eto ga nešto se konačno događa. Nailazi manji zubac 70 – 80 deka i promašaj, i to sa poprilične blizine.

Nije to do puške, rad inače mog dobrog prijatelja i meštra Bokija Belana koji pravi izvrsne puške Predator, nego do moje dekoncentracije. A Bože moj, vazda se promašuje… – priča nam Goran

– Ide koja prigodna psovka nakon promašaja pa idemo dalje.

E sad kreće ludilo.

Zaranjam ponovo na čeku, gledam ko tele ne bi li se što ukazalo kad perifernim vidom vidim nešto me gleda. Pogledam bolje kad ono kernja jedno 2,5 – 3 kila. Okrećem pušku i lagano šuljam ka njoj, mada je vazduh već poprilično potrošen, al’ imam je na nišanu. No ona se u zadnjem trenutku pomjerila i opet promašaj. mada mislim da sam je okrznuo.

Gubi se u nekim kanalima, aj’ zdravo, što bi rekli.

Već mi kuca crveni alarm, psujem sve po spisku, al brzo se koncentriram na daljnji lov.

Rekoh, aj’ da još jednom zaronim pa da bacim pogled da je neću ponovo vidjeti.

I dok sam na površini hvatao vazduh i pripremao se još jednom da zaronim tražeći izgubljeno, Fortuna se poigrala sa mnom.

Jak zvuk, odjednom… Prosto nisam mogao da čujem.

Uši pune mora, dižem glavu, kad sjenka, gliser!

Refleksno glavu pokrivam i stavljam se u poziciju kolut. Dižem glavu. a on još viče:

– U zadnje sam te vidio!!!

Sve se u meni oduzelo…

A sto je još nevjerojatnije, nastavio je glisirajući kao da se ništa nije dogodilo.

Od kada ronim to je bilo najbliže…

Ništa, bilo, ne ponovilo se i idemo ma drugu poštu koju baš i ne mogu da otkrivam, razumljivo je – priča Goran dalje. .

– Ide par zarona, ništa posebno, pa onda par zarona malo dalje od obale, al tu je veliki rizik od brzih plovila. Iako ih nema u neposrednoj blizini, pod morem ih čujete kao da su vam iznad glave što je jako nelagodno.

Vidim neke šarge, a u blizini je i kernja koju sam prošli puta vidio, pa ajmo u zaron.

Šarzi su se držali poprilično daleko pa gledam onda u pravcu one rupe od kernje kad vidim crnelje da štrkaju. To je jasan znak da je nešto tu.

Odjednom vidim što bi mi rekli ‘dobru glavu’. Izvirila je i dok sam ja okrenuo pušku i razmišljao, ode ona gdje joj je najsigurnije. Mislim se, što je ovo danas, ko me zapugnuo…

Dok još prebirem po glavi prijeđašnje događaje odmičem do sljedećeg kamena koji bi se morao provjeriti.

Zaranjam na plići koji je uz samu obalu i ništa.

Onda na jedan  dublji, al’ posto sam bio opterećen olovima za pliće do nekih petnaestak metara, nerado sam se odlučio za taj zaron.

Zaranjam, i veoma sam brzo do tog kamena. Ne vidim ništa zanimljivo. Onda bacam pogled dolje, ka dubini, prvo lijevo, ništa, onda desno, kad odjednom sa neke stijene, nešto ogromno zamakne ka samom dnu!

Nisam uspio dobro da vidim, al’ znao sam da je nešto veliko

Rekoh:

– Oh Bože, što je ovo?  

Razmišljam da li da nastavim u istom zaronu dolje. Puška je nategnuta, dvije gume na prvu kukicu, za manju ribu u rupi, ili da se nadišem pa opet sa full setapom u zaron.

I dok razmišljam idem dolje kao sjekira. Gledam prvi procjep, vrana nekih kilo, gledam ka dnu dok još padam, procjep, rupa, i na dno pijesak.

Rekoh, aj’ da bacim pogled i na još tu rupu, pa ću ponovo zaronit pripremljeniji i  sve dobro pregledat!

I kad sam pao skroz dolje na 21,1 metar, i posvijetlio, vidim ogromnu glavu kako me gleda iz rupe.

Mislim se koja glavurdža…

Ali pošto nije baš bilo vremena za prevelika osmatranja istežem ruku koliko sam mogao da budem što bliži jer sa tim setapom niste baš sigurni.

Računam da moram pogoditi u mozak jer sve drugo stvorit će ogroman problem.

Bam!!! Pravo gdje sam zamislio, zaleđena u trenutku!

Uhvatih za šipku, a ona izlazi kao da na šipci nema ništa.

Za svaki slučaj hvatam šipku i probadam je da izađe pero pa izranjam s sve njom do površine. O Bože koja radost!

Tradicionalno pustim koji vrisak kad god uhvatim veću ribu.

Nedugo zatim dolazi kolega, a ja mu mašem radosno iz daljine. Odmah je znao da je veći komad u pitanju. Malo prijateljskog slavlja i poslije kraće konsultacije i već 5 kilograma ribe i ovom mojom od 10, odlučismo da možemo slobodno doma, tj. do našeg dragog restorana da se ponosno prsimo ulovom – ispričao nam je Goran Golubović.