Još jednom je Vicko Gracin isplovio i na suho izvukao trofej. No ovoga puta umjesto kapitalnog zubataca ili krunaša, na drugom se kraju strune našao borac kakvog baš i nije očekivao, a koji mu je pružio nesvakidašnji doživljaj. Evo što nam je Vicko ispričao o tom svom ribolovnom uspjehu:

– Toga sam dana isplovia cikon zore, ravno u osam i po.

Prvih par spuštanja izlazi pokoja škarpina i lipi pagar i onda do 5 popodne, ko da lovin na Braču. Ni jig, ni kančenica, ni inchiku, ni silikonci nemaju ni dodira.

Toliko mi dosadno bilo da san počea kružiti oko braka u potrazi za nekin terenom koji se sakria od najezde skakavaca koja je poprilično detaljno počistila moj akvatorij – priča nam Vicko.

– Čak san uspija i naći par dubljih kamenčića koji bi na neki bolji dan možda i dali ribu, ali taj bolji dan toga dana očito nije bio.

I to kruženje me dovede na korak od terena koji je zadnjih 40 godina, 24 sata dnevno pokriven parangalon.

Spuštan dole, petljam nešto oko špurtila kojeg bi treba zaminit prije nego izgubin ribu ili mi škarpina opet padne na tubus, zatežen upredenicu i osjetin da san zapea u nešto mekano.

Računan da san sigurno uvatia jedan od starih parangala koji su odlučili ostat dole. Ali parangal se trzne i krene nazad – nastavlja Vicko.

– Znan da je teška riba, ali osin toga ništa se ne bori. Štap u ruci i rola su mi još novi i nisan se navika dovoljno da mogu procijenit težinu, ali računan da je nešto od cca 5-10 kila, veliki mol ili murina.

Ali je ispalo da nije. Na površinu jako brzo dolazi ugor dimenzija kakve do tad nisan vidia uživo.

Adrenalin mi vrišti i govori 50 plus kila, ali ga je tak isti adrenalin precjenia za 15-20 kila. Dajen ribi dosta šansi da se vrati dole, otvaran mašinu, jigan u tvrdo, ali beštija ne ispada. Malo mi je ža ulovit nešto starije od mene, ali se onda sitin oca i prijatelja koji plaču kad pustin ugora, a ovako velikog možda i neću nikad više vidit.

Gančan (fala Inox Aluminij Trogir, kuka je vrhunska) i ubacujen u jaceru

I premda san ga savija na pola, rep mu je još u moru.

Riba se predala, tako da koristin priliku da mu zabijen nož u kičmu, trpan rep na silu unutra i svejedno ne mogu zatvorit jaceru.

Stanen kolinima na nju i crta doma.

Ide fotosešn na plaži, fetanje i diljenje domaćima i turistima koje me ostavi sa jedva 3 kile mesa, a šta je zapravo i dobro jer bi bila šteta da ovakav trofej krasi zamrzivač dok nan ne dosadi.

Nije šparid, ali san jako ponosan na njega – ispričao nam je Vicko Gracin.

A dio doživljaja iz ovog Vickovog ribolova možete vidjeti jednostavnim klikom ovdje