Iz Vlašića nam se javio Jakov Žunić koji je ovo ljeto uspio nasukati kapitalni ulov. Zapravo, ulov je nasukao njegov otac Miodrag koji se u kaiću našao zato jer nije mogao spavati. Evo što nam je o tom događaju Jakov rekao:

Alarm mi zvoni u četiri sata. Lagano se izvlačim iz kreveta kad čujem zaručnicu:

– Opet imaš osjećaj…

-A imam, imam… – mrmljam spremajući stvari.

Polako se šuljam da ne probudim ostale koji spavaju kad čujem iz mraka:

– Što ti ne spavaš?

Gledam i vidim, ćaća sidi na terasi. Kažem mu kad već ne spava da pođe sa mnom na more. Premda nisam očekivao potvrdni odgovor, čujem njegovo:

– Ajmo, da vidim kako je s novim kajićem, kako se ponaša i koliko brzo ide.

Krećemo tako iz Vlašići, bonaca ko ulje. Mir i tišina koju Yamaha para svojim predenjem. Gledamo di ćemo, što ćemo? Od večeri prije u čuvarici imam par liganja pa odlučujemo da ćemo prema mostu, pa u kanal. U glavi je već iskombinirano – ja ću panulat na zubaca, a njemu namontirati površinski da vuče plastičnu  varalicu i proba ulovit pogodnu ješku za površinsku panulu. I stvarno, nakon par minuta ulovi on šaruna velikog blizu pola kila. Odlično! Uzimam štap i da ću mu namontirat, kad neće on na štap, on bi na ruku.

Nemam nikakvu gotovu panulu na kajiću pa improviziram sa starim najlonom od milimetra koji mi služi ko kavical. Stavljam vrtilicu i petnaestak metara Seaguara od 0.70 milimetara i dvije Ownerice. Bušim područje u gornjem dijelu oka sa plastičnom stegicom. Jedna udica u nju, druga pod rep šaruna i dajem mu u ruke da pušta, a ja idem pripremit lignju za montiranje i spuštanje u nadi da su zubaci aktivni jer sam ih naša na 31 metar. Vidim da ga nevoljko pušta uz komentar kako bi šarun bija odličan komad za gradele.

Gledam koja lignja bi mi bila najbolja, koja je najživlja, i tako ide sto standardnih pitanja u glavi, kad čujem njega evo je!

Kako ‘evo je’ ?  Pa tek smo krenili… Nisi ni pustija dovoljno. Okrićem se iza i vidim eksploziju na pedeset metara od broda. Grunula je, a on drži svom snagom najlon i ne pušta. Viknem mu da pusti, nakon čega beštija izvlači sto metara najlona i nema više, a riba i dalje luda.

Najlon na granici pucanja, krićem brzo za njom i lagano je uspijevam nekako pratiti. Nakon nekih dvadesetak minuta nešto najlona se povratilo u brod pa se namištam u položaj da gušta u borbi s ribom. I posli nekih 15-20 minuta napokon jasno vidimo ribu, procjenjujem je na dvadesetak kila i u glavi uspoređujem s onih par od ovog lita koje sam ulovija. Nekako mi se  čini mi se da je ova najveća za sad…

I što je riba bliže to se čini da je stvarno 20+. Kačim je gančem i dajem 5 starom.

Nikakvi zubaci nisu u igri više. Kaže:

– Lignje ćemo na gradele sutra  s njom staviti!

Dajem gas i vraćamo se na rivu, a tek je prošlo osam uri. Ribu stavljamo na vagu koja pokazuje 27,700 kilograma. Bomba! Stari konstatira kako je ova najveća za sad.

Potvrdno klimam:

– Je, je…

Vadimo škrge i drob te je viseći za rep stavljamo u hladnjaču da se još malo iscijedi.

A mi sad možemo odmoriti koju uru pa ćemo je poslije očistiti do kraja. Tako je i bilo. Sljedećeg dana se napravila prava fešta kako i doliči ovakvom ulovu!

Eto, tako se nekako izdešavalo… – ispričao nam je Jakov Žunić.