Upornost i znanje u kombinaciji s vrhunskom opremom može dovesti do toga da se postojeći fizikalni zakoni nadmaše i prekorače. A upravo je to napravio Tomislav Pavalić sa svojim ulovom.

– Kao šaranaš s Rakitja najviše volim feeder ribolov, što znači fini pribor, fina oprema, tanki štapovi da se što više gušta u drilovima i naravno, što veće ribe. Tako sam se odlučio u Top Fishingu kupiti ultra-light štap Sakura Trinis akcije do 7 grama. Na njega sam stavio rolu Shimano Stradic 2500FL a na nju Sakurinu osmonitnu upredenicu promjera tek 0,08 milimetara i varalicu Sakura Akaru Minnow od 8 centimetara pa tako pripremljen došao U Povljanu na Pagu – priča nam Tomislav.

Sin Marko je ponosno pozirao s tatinim zubacem

– A kako je susjed Boris imao mali gumenjak s pentom od 15 konja dogovorili smo se da pođemo malo na šarune i lokarde. Tako smo naišli na jato i u kratkom vremenu smo ulovili sedam-osam komada. A onda u međuvremenu mi je na tu istu varalicu udario i zubatac od 2,5 kilograma. Izvukao sam ga s tim finim priborom dosta lako. Odmotavao je jedno dvije minute i nakon toga se digao na površinu pa smo ga samo primili i izvadili bez podmetača.

A kad smo izašli na obali, nitko nam nije vjerovao. Svi su samo ponavljali:

– Sreća, sreća…

Rekoh:

– Dobro, sreća jeste što je zagrizao, ali imam vrhunsku opremu, imam vrhunske varalice i znam što treba raditi, tako da to sve skupa zapravo nema nikakve veze sa srećom – nastavlja Tomislav svoju priču.

– Nakon toga smo nastavili s ribolovom, malo ujutro, malo predvečer, ali samo na šarune, nikakvu veliku ribu. Tako smo imali četiri-pet izlazaka pa smo se i toga jutra odlučili otići u još jedan ribolov. Krenuli smo u pet ujutro i do 8:30 imali smo devet šaruna.

Rekli smo da ćemo loviti samo do devet, pa smo okrenuli još jedan krug preko pozicije kad mi je zagrizla riba. Pomislio sam da je još jedan šarun jer nije davala nikakav otpor nekih desetak sekundi. A onda je valjda osjetila da to što je progutala pruža otpor. To je bilo kao da sam na štapu imao gliser. Dril iz snova! – oduševljeno nastavlja Tomislav.

– Krenula je prema vani, dalje od obale. Izvlačila je strunu bez prestanka tako da smo je morali pratiti. I premda je sve izgledalo vrlo, vrlo neizvjesno, rekao sam sam sebi:

– Vjerujem u svoju opremu, vjerujem u svoj štap. Neka bježi koliko želi. Jedino može pobjeći ako se negdje zapetlja.

Ali kako je pred nam bilo samo otvoreno more šanse su joj za bijeg zapravo bile jako male.

Tako je susjed Boris vozio na krmi dok sam ga ja s prove navigirao pokušavao pratiti ribu koja nije pokazivala nikakve znakove umora.

I onda se tek nakon dvadeset minuta nakratko prvi puta pojavila na površini na nekih sedam-osam metara. Bila je to lica koju smo procijenili na nekih pet-šest kila jer ni u najluđim snovima nisam mogao zamisliti koliko je zapravo velika.

Onda je odmah zaronila pa se pojavila opet oko tridesete minute u svom punom sjaju. Tad smo shvatili s čim se borimo i tada je zapravo krenuo pravi adrenalin.

Premda u takvim zamaranjima lako dođe do zamora ribolovca, cijelo vrijeme sam si govorio:

– Nemoj forsirati, nemoj forsirati… Imaš jako fini pribor, 0,08 špagicu, nema forse. Ako zapne, zapne, ali dok ne lupa po dnu, ona je moja. Dva sata, za dva sata… Otkopčat se neće, udice su vrhunske, oprema je vrhunska, virbla je vrhunska, predvez je vrhunski, rolica je top…

Još je dva-tri puta došla na površinu, svakih desetak minuta. Odmotavala je jako puno strune i to je zapravo bilo to. Na kraju nam je na površinu došla ležeći na boku. Toliko je bila izmorena od borbe da je došla potpuno mirna.

Samo ju je Boris uhvatio za škrge i ubacio u brod. Nije davala baš nikakav otpor. A kad smo je stavili na vagu nisam mogao vjerovati. Bila je teška čak 15,5 kilograma! Izvukao sam toliku licu na 0,08 milimetara! Mislim da ću taj dan pamtiti cijeli život… – ispričao nam je Tomislav Pavalić.