Ponukan sve češćim objavama kapitalnih ulova, javio nam se Tomislav Sukurica sa svojim, istin,a ne tako ‘svježim’, ali svakako ulovom vrijednim pažnje.

I premda je to bilo davno, lijepo je podsjetiti se takvog ulova.

Evo što nam je Tomislav ispričao o tom svom trofeju:

– Bilo je to 9. studenog 2009. godine, pozicija kamp Kozica, 5 kilometara od Klenovice u pravcu Senja.

Pošao sam s autom jer je vrime bilo nekako ljigavo s malo južina.

Pošao sam probati nove peraje i nož, a imao sam i nove laštike i šipku.

Jedino je bio problem što je puška bila Omer 65 i to bez mulinela.

Dakle, išlo se po rupama – priča nam Tomislav.

– Taj je teren meni super poznat. Na van od kampa postoje kamenja koja počinju tek od 12 – 14 metara pa idu do 25 – 30, razbacana s rupama i procjepima.

Na toj poziciji sam ubio na desetine ugora od 10 pa do 25 kila.

A vidljivost je bila tako-tako. Naziru se fleke kamenja na 15 metara, ali znam teren napamet pa tako dolazim do jednog povećeg. Tu sam već ubio ugore pa idem pogledati.

Prvi zaron, padam na kamen, dubina 16 – 17 metara.

Padajući dole vidim neka cijev stoji pored kamena.

Mislim smeće, ali kako idem prema toj cijevi vidim da uopće nije cijev.

Dok ponirem vidim ugora koji je svojom dužinom i debljinom nestvaran.

Samo je glavom i jednim dijelom tijela ispod kamena koji je kao tunel.

Eto ti sreće… Ja imam pušku šezdesetpeticu, nemam ni bovu, ni gliser i sam sam, a on samo pauzira jer vidim da nije ni stao pod kamen.

U glavi mi raste panika i mislim samo kako će otići dalje bez da mi pruži priliku.

Kreću sve moje kombinacije, kako da ga ubijem.

Razmišljam, ali u svakoj kombinaciji gubim ili pušku ili glavu.

Na kraju donosim odluku – pucam u glavu i ako ga ubijem na mjestu, kojom srećom, to je to, ako ne, puštam sve i gotovo – nastavlja Tomislav svoju priču.

– Ne mogu se baš brzo nadisati, ali kad sam bio spreman zaronim na njega i idem pravo na glavu.

Padam ispred kamena i kad me vidio, on krene lagano prema vrhu puške.

Ni sad ne znam kako, ali ga pogađam ispod glave kroz trbuh tako da je izašlo samo pero na kraju trbuha

Ja sam inače ljevak, ali pušku držim u desnoj ruci dok pucam.

Kad sam vidio kako je pogođen, prebacio sam pušku u lijevu ruku i krenuo prema površini.

Nevjerojatno kolika riba se vrti i koliko kida, ali ja vučem svom snagom prema površini i malo puštam pa ne dam, pa opet puštam, pa još malo, i tako se nekako dočepam površine.

Stignem kratko udahnuti, a on taman malo vrati nazad, ja povučem gore, a on k’o neki ludi stroj namata na sebe najlon.

I tako smo došli na dužinu moje ruke jedan od drugog.

On lud, i ne znam da li ja držim njega ili se samo držim za njega.

Brzo tražim za pasom nož i molim Boga da mi ne ispadne iz ruke.

Kad sam se dočepao noža počinje bubanje u glavu.

Nemam pojma koliko sam ga puta udario, ali je u jednom trenutku očito bilo dosta.

Ne znam ni sam koliko je trajalo, ali sam ga uspio ubiti i na kraju prerezati vratne mišiće kada je borba napokon bila gotova.

Ogroman je… Osjetim ga pod nogama, mrcina…

Od kraja sam nekih 150 – 200 metara pa plivam lagano.

I kad sam na kraju došao do kraja, vidio sam da ne mogu na noge jer me ispalio adrenalin.

Tako sam ležao neko vrijeme u plićaku i divio se svom ulovu.

Kada sam smogao snage za izaći van i kad sam ga stavio u auto i skinuo rukavice, tek tada sam vidio da sam i sebe nožem zakačio po lijevoj ruci, srećom, samo lagano.

Rekli bi, više sreće nego pameti.

Moj frend Davor Tomaić, inače dobar podvodni ribolovac, rekao je kad sam ga zvao da dođe vidjeti ugora:

– Nije me zvao kad je ubio onoga od 25 kila. Koliki je onda ovaj?!?

To je bio za mene životni ulov težak ravno 44 kilograma i to onako iskrvaren.

Ronim od osnovne škole i ubio sam svašta, lovio tune, ronio duboko i plitko, ali ovo je za mene vrh jer smo bili jedan na jedan, bez pomoći barkajola ili ikoga sa strane.

A te, 2009. godine sam imao 37 godina, znači dovoljno iskustva i snage.

Sada čisto sumnjam da bih uopće pucao u takvu ribu – ispričao nam je Tomislav Sukurica.