VJEKOSLAV BAKIJA

Prva se pamti. U Pakoštanima doživio svoje egersko krštenje

Boris Bulić

Ponosan sam bio na njega, moji su to geni, pomislio sam. Mali je uživa zabacujući i rolajući kako sam ga naučio i usput je pričao, zafrkava se, kad je odjedanput počeo vikati: - Striko, striko, nešto vuče! Nešto je teško...



Još jednom nam se iz Pakoštana javio Vjekoslav Bakija no ovoga puta ne s receptom već s egerskim doživljajem od prošle zime.


Istina, vijest nije najfriškija, ali je doživljaj toliko jak da ga je Vjekoslav odlučio podijeliti s nama.


Evo kako je to bilo:




– Striko ajmo na lignje – reka mi je uzbuđeno sinovac Nikola.


– Ja ti imam štap, kupio mi je tata. A imaš li peškafondu?


– A što je to peškafonda?


– Striko to ti je skosavica, varalica za loviti lignje i sipe. To nemam u ovom kompletu sa štapom…


Tako je moj sinovac reka meni na što ja i nisam ima nekog izbora.


Odlučija san kupiti skosavice, otpetljati ti fildešpanj i vezati skosavicu pa ćemo ići na lignje drugi puta kad dođe iz Splita.


Ja ću sve pripremiti i probati da budu spremna dva štapa jer imam i ja jedan stari štap – priča nam Vjekoslav.


– Tako sam kupio skosavice za eging. To vam je ribolov štapon i makinjon sa obale.


Imaju čak i balistik skosavice koje prije zabacivanja treba jako tresnuti pa se onda unutarnje olovo namjesti kako bi skosavica bolje plivala i imitirala živu ribicu.


Sve sam to povezao i postavio zogulin da bi mogli mijenjati skosavice.


A od skosavica sam kupio samo dvije, jednu plavu i jednu zelenu.


Skupe su, pa za početak dosta.


Ako budemo išli češće kupiću još koju.


Probao sam vam ja tako loviti jer je meni isto to prvi put u životu da lovim štapom s kraja.


Prvi put lignjolov i sipolov, i onda ne samo da nisam ništa uhvatio nego mi je još i ispala ručica mašinice već nakon par zabačaja.


A onda van ide cili roman o tome kako san nabavija novi komplet.


Prvo sam naručio mailom da mi pošalju pouzećem maticu ručicu ili cilu mašinicu šta god imaju.


I nakon par dana mi je došao paket za koji je ispalo da ništa ne košta. I kad sam otvorio paket, a ono šta ima vidjeti. Poslali su mi novi štap i makinu.


Bio je jako sličan ali nije isti. Prova sam ručicu zavidati na staru mašinicu ali nije pasala.


Napisao sam opet mail i objasnio situaciju, da sam ja posla u prvom mailu krivi serijski broj, prizna grešku i zamolija da mi pošalju ručicu ili mašinicu originalnog štapa.


I opet je paket doša za par dana i opet ništa nisan triba platiti. Otvorin paket kad ono jope ribolovni komplet štap sa raznim dijelovima u torbici i teleskop.


Napisao sam im i opet u mail-u da li slučajno ima još jednu maticu. Platiću ja samo da se popravi, ali odgovore je bija otprilike da su mi već poslali cijeli set dva puta.


Ma znam ja to i puno sam vam zahvalan, ali ako imate još jednu maticu ili ručicu ili cijelu mašinicu platiću ja samo da popravim sinovcu štap.


Ali posli toga više nije bilo odgovora na mail, valjda sam malo pretjerao – nastavlja Vjekoslav.


– Ali da se vratimo na ribanje.


Dakle, kad je sinovac došao drugi put, ispričao sam mu sve i pokazao mu štape.


Bia je oduševljen jer on ima isti gen u sebi kao i ja od malih nogu, ribarski gen.


Bilo je lipo vrime, zimsko doba, tako da smo pošli uveče u sumrak ispod kuće na more.


Nije tu neka pošta, ali otkad su zabranili migavice ima svuda više liganja i sipa, a i susjed je tu uhvatio nedavno par komada, pa sam mislio, ako ništa ne uhvatimo lako ćemo promijeniti logu i poći na bolju poštu.


A ja san uvik lovio tunjon po starinsku i ribe i lignje, i na panulu, i raka za ubotnice, sve ručno, to mi je najveći gušt.


Kad riba čapa, a ti sve ositiš preko prsta, direktno, i na ruku dižeš…


Ali moderna su vremena više se hvata štapom, neka mali bude sretan.


Neka on nešto doživi pa makar i da ništa ne uhvatili.


Privezaću ja opet udice na štape pa ćemo drugi put probati loviti ribe umisto liganja i sipa – priča Vjekoslav dalje.


– Pokazao sam mu osnove, kako se rasklapa štap, kako se zabaciva i kojom brzinom treba rolati mašinicu da nije ni presporo ni prebrzo.


I usprkos maloj početnoj nespretnosti mali je sve brzo povata i nije mu se začudo ni jedan put zapetljalo, zapelo ili slično, baš je bio dosta koncentriran.


Ponosan sam bio na njega, moji su to geni, pomislio sam.


Mali je uživa zabacujući i rolajući kako sam ga naučio i usput je pričao, zafrkava se, kad je odjedanput počeo vikati:


– Striko, striko, nešto vuče! Nešto je teško…


Prvo sam mislio da je zapelo za dno za neku travu, a onda sam shvatio da je ipak nešto ćapalo. Puštao sam ga da uživa u trzanju i neka se uči.


Nisam tija preuzeti rolanje, samo sam mu rekao neka polako ravnomjerno rola bez naglih trzaja štapon i kad je to došlo u kraj, vidio sam da je lignja.


Bonaca je bila i imali smo svak svoje svitla na glavi.


– Aj ti striko, aj ti… – reka je Nikola pošto nismo imali lopnaru.


Uzeo sam štap i pomoga mu oprezno izvaditi lignju na kraj.



Nikoli je bilo jako drago jer je uhvatio svoju prvu lignju.


Onda sam ga poslikava par puta i posla mu ćaći i materi slike, a kasnije sam stavio i u dvije grupe pa su svi lipo komentirali i čestitali malome na prvoj lignji.



Znam po sebi, kad sam ja uhvatio svoju prvu lignju, pa to je neopisiv doživljaj i uzbuđenje koje pamtiš cijeli život.


A Nikola me još od onda svaki puta kada dođe u Pakoštane na vikend pita hoćemo li na ribe. Moraću vezati udicu na štap pa će i striko Vjeko opet u za kraj štapom.


Svidilo se i meni, zarazio sam se i egingom – ispričao nam je Vjekoslav Bakija.