Iz Ivanić-Grada nam se javio Darijo Bačić koji je s nama odlučio podijeliti iskustvo svog prvog ovogodišnjeg ribolova. Sezonu je otvorio u Krapanjskom akvatoriju sa svojim malim Svenom koji je pokazao da je itekako dorastao izazovima pred kojima bi mnogim prekaljenim ribarima zaklecala koljena.

Evo što nam je Darijo ispričao o tom svom otvaranju ribolovne sezone:

– Školski praznici i odlična vremenska prognoza su se tako dobro poklopili da nam stvarno nije puno trebalo za pakiranje i odlazak put Krapnja, nama najdražeg otoka.

Ribolovni plan za idući dan je bio panula živom lignjom i to ciljano, pravo na cara.

Naravno prvo je trebalo uloviti lignje i održati ih živima do sljedećeg jutra.

Dali smo sve od sebe, ali nažalost lignje jednostavno nisu bile raspoložene. Jedva smo ulovili jednu lignju.

No to nas nije obeshrabrilo da sljedeće jutro, već u 6 sati krenemo na jednu od pošta gdje nas čekaju gladni zubaci – priča nam Darijo.

– I u 6:30 smo već na pošti. U bazenu jedna jedina lignja. Nije baš neka sreća, ali nikad se ne zna.

Sistem je montiran i lignja kreće na svoj put prema dnu.

Sven uzima štap u ruke, a ja lagano vozim.

Nije prošlo ni pet minuta panulanja kad – bum! Nešto udara po lignji, ali se ne kači. Vjerojatno kantor.

Vadimo sistem van iz mora i naravno, od lignje je ostala samo tuba.

I što sada? Lignji više nema – nastavlja Darijo svoju priču.

– A nema nam druge nego taj komad od lignje okačiti na jedan pinky inchiku i nadati se kojoj škarpini.

Nakon par minuta sistem je ponovo u moru. Sven radi sa štapom, a ja pripremam drugi štap i sabiki.

I nije prošlo niti par minuta, kad opet bum! Opet udarac, ali ovaj put se riba kači, a Sven viče:

– Tata dobra je! Dobra je!

Gledam ja kako ta škarpina i možda nije škarpina jer rola lagano popušta, a riba kreće izvlačiti špagu.

Malo po malo i riba je na površini i to gle čuda, zubatac!

Veselje do neba, prvi zubatac na inchiku!

No treba loviti dalje pa nakon kratkog fotkanja, inchiku naješkan komadom lignje kreće ponovo put dna – priča nam Darijo dalje.

– Ali nažalost nakon sat vremena upornog rada apsolutno ništa ne grize.

Svenu je već pomalo dosadno i s veseljem prihvaća moju ideju da promijenimo poštu i pokušamo sabikijem uloviti nešto riba za mamac.

Sabiki je Svenu ujedno i najdraža tehnika jer uvijek nešto grize, a i lovi se više komada odjednom.

I nakon dolaska na poštu, za možda 15 minuta, Sven je nakrcao bazen okanima, šarunima i lokardama.

– Što ćemo sada? – pita me.

– Probaj još jednom spustiti sabiki pa idemo dalje – odgovaram mu, a on na to kaže:

– Evo ih, tu su… Puno ih je…

Sven mota rolu, ali vidim ja da se nekako muči, jedva okreće ručicu.

Prvo što mi pada na pamet je da se možda kovač polakomio na sabiki.

Gledam u more i čekam da se pokaže obris ribe.

Daaaa!!! On je!!!

– Polako motaj, kovač je na udici i to macan pravi – dajem upute.

Udica koja je tako mala da se jedva vidi zabodena je duboko u njegova usta.

Na naše sreću nije imao šanse.

I riba je u tren brodu, a sreća još veća!

Tako je to kad se ide u ribe sa jednom lignjom – priča nam Darijo kao da je i ovoga trena ponovo na moru.

– A Sven ponovo spušta sistem u more i čekamo. Neka bude još koja lokarda i idemo na drugu poštu.

I nije prošlo ni par minuta kad Sven ponovo kreće izvlačiti, i opet ista priča.

– Teško je, izgleda opet puno lokardi…

Ja gledam u more i čekam da vidim te lokarde, kad ono opet kovač!

Ma to je to, tu su!!!

Kovače u jaceru, a ja brzo spuštam živu ribu na dno.

Sven i dalje nastavlja izvlačiti lokarde na sabiki, no moj živi mamac ne dira apsolutno ništa.

Ali nije da se žalimo, jacera je puna i to riba koje je ulovio Sven!

Ovo je vrhunsko otvaranje sezone.

Nadamo se da će i ostatak godine biti u istom tonu premda nama i nije toliko bitno da li grize ili ne. Kad god možemo mi smo u ribolovu jer mi prije svega volimo more – ispričao nam je Darijo Bačić.