Vladaj, Britanijo!
U tom pismu Westwood opisuje Jarmanov komad kao nešto najdosadnije i najodvratnije što je ikad gledala i poručuje autoru – »I’m a punk man!«. Optužila ga je da je snimio film o punku koji koristi anti-pankersku filozofiju. S druge strane, Jarmanovi štovatelji opisali su Westwoodinu »kritiku« kao »homofobičnu«. Autor teksta koji držite u ruci gledao je Jarmanov »Jubilee« par godina nakon njegove kanske premijere na platnu pankerskog filmskog hrama poznatijeg kao »Scala Cinema«, lociranog par koraka od tada notornog londonskog King’s Crossa. Jer, onaj famozni pankerski »No future!« Jarman je radikalizirao do krajnjeg ekstrema. U jednoj od scena, taj isti »No future!« uzviknut će autorova Mad (Toyah Willcox) nakon što je bacivši Molotovljev koktel pretvorila tijelo jednog policajca u buktinju, e da bi osvetila smrt svojih cimera. Prije toga britvom će iskasapiti iznutrice njegova policijskog partnera koji je sudjelovao u ubojstvu braće.
Jarmanova priča igra na strategiju svojevrsnog vremenskog stroja, s Elizabetom I. koja u društvu svog alkemičara Johna Deeja i Shakespeareova Ariela biva transponirana iz elizabetinskog doba u London sedamdesetih čije ulice zla rastura banda bliska škvadri iz Kubrickove »Paklene naranče«, predvođena opakom Amyl Nitrite (Jordan, poznatija i kao muza Malcolma McLarena) čiji elegantni twin set ukrašen bisernom ogrlicom funkcionira kao snažni kontrast njenoj šminki a la Ziggy Stardust. I dok Amyl citira one-linere u stilu »Kad ti žudnja postane realnost, više ti ne trebaju fantazije i umjetnost«, na TV ekranu se nižu nastupi tada mlađahnog Adama Anta i Siouxsie And The Banshees (za originalni soundtrack zaslužan je Brian Eno i to mu je bila prva suradnja na filmu).
Kraljičine ovlasti praktički je preuzeo »flambojantni« tajkun i producent Borgia Ginz (dostatno furiozni Orlando, pravim imenom Jack Birkett) koji je transformirao Buckinghamsku palaču u glazbeni studio, dok je katedralu pretvorio u diskoteku čije će orgije kulmininirati krunidbom Lindsaya »Krista« Kempa (Orlando je bio član njegove kazališne družine). Zato ima neke proklete i tužne simbolike da je u godini u kojoj je »Jubilej« proslavio 40. jubilej, preminuo Lindsay Kemp, koji se u gotovo identičnoj cameo ulozi/performansu ukazuje i u Jarmanovu debiju »Sebastiane«. Orlando je preminuo 2010, a Jarman 1994. nakon što je u bolničkom krevetu ispisao svoj filmski testament »Blue«. No »Jubilej« ipak krade sumanuti drag nastup legendarne Wayne County (šifra: »Paranoia Paradise«), daleko sumanutiji od razvikanog nastupa Jordan odjevene u Union Jack zastavu (šifra: »Rule, Britannia!«).
Zato »Jubilej« funkcionira kao naizgled nespojivi spoj anarhizma i konzervativizma, u kojem Jarman nudi svoju verziju »Male Engleske«. Riječ je o formuli koju su praktički reaktivirali militanti Brexita. Zato je Jarman planirao snimiti vedriji sequel »Jubileja« koji je trebao biti naslovljen »Little England: A Time of Hope«. Zvuči poput parole tvrdih zagovornika Brexita.
Bolesni hedonist
U tom nastavku ambijentiranom početkom osamdesetih koji je trebao biti parodija tačerizma, ali nikad nije snimljen, Borgia Ginz umire, dok ga njegovi štovatelji pokušavaju uskrsnuti metodom krionike. Otok osvajaju teksaški i japanski multinacionalni investitori, iako otužni Isle of Dogs nikom nije atraktivan, pa ga Adam kupuje za 50 penija. Iako sumnjamo da bi Jarman danas glasao za Brexit. Uostalom, njegov »Little England« bila je autonomna zona u Dungenessu na ušću Temze u kojoj je autor proživio posljednje dane u totalnoj izolaciji, nedaleko istoimene nuklearke.
Tu zonu možemo vidjeti u njegovu kasnijem filmu »The Last of England« inspiriranom Shakespeareovim tiradama i stihovima Allena Ginsberga (»Vidjeh najveće umove svoje generacije razorene ludilom«). Zato je Jarman u isti mah i prorok i narcis panka. Zato se »The Last of England« može promatrati kao produžena fantazmagorična ruka »Jubileja«, nakon čega ga je jedan konzervativni zastupnik nazvao »bolesnim hedonistom«. Iako je »Jubilej« nastao kao pomalo ljutita reakcija jednog dostatno konzervativnog kvir estete skrivenog iza plašta radikalnih eksperimenata, koji je u svoj dnevnik 1976. napisao da su »provokatori panka oni isti stari malograđanski studenti umjetničkih akademija koji su par mjeseci ranije pokušavali izgledom oponašati Bowieja i Ferryja – koji su pročitali jako malo knjiga iz povijesti umjetnosti, te prihvatili poneku dadaističku tipografiju i loše manire«. Jer, kad se prisjetimo Prosperovih riječi iz Jarmanove adaptacije »Oluje«, postaje nam jasno da njegova »Mala Engleska« ne može biti ništa drugo nego san.
