Gledaš ovo u SDP-u i pitaš se koji je vrag obuzeo tog čovjeka da se toliko blamira. Dok se u stranci dovijaju kako da ga se hitno riješe, potpisuju očajničko pismo u kome ga usrdno mole da podnese ostavku i, jedan po jedan, izlaze u intervjuima s porukom da »ovako više ne može«, Davor Bernardić mlati nogama, rukama i laktovima da ostane.
Nekako mislim, kad te toliko ljudi više neće kao što sada neće njega, lijepo se zahvališ i odeš. Okej, probao si, želio si, nije išlo. Ne bi se reklo da je to smak svijeta. A to i nije bio tvoj đir. Htio si najbolje, ali kemija među vama nije proradila. Nisu te ubrali kako treba. Kojekakve smirujuće akrobacije i konkluzije oko toga se daju izvesti. Bilo što nađeš samome sebi pred ogledalom kao častan izlaz. A onda se pažljivo obriješ, održiš posljednji govor, oni te isprate riječima protokolarne zahvalnosti, kakve se i kod najgorih lomova pristoje u korektno odgojenom društvu. I, brate, razlaz. Tako zadržiš dostojanstvo i ne pretvoriš se u krpu za pod. Važno je sačuvati dostojanstvo jer će ti ono još biti potrebno.

Ali kod Bernardića ta pamet ne funkcionira. Drži se čelnog mjesta u SDP-u kao pijan plota. Svi su mu krivi za ovu krizu na Iblerovom trgu, samo nije on. Djeluje kao da je na heroinu. Izvikuje svima u facu da ostaje tu pa makar mu pucali u grudi. Nema predaje. Neće. Vidi se s katedrale da stranka pod njegovim vodstvom samo propada i kopni, ali on smatra da je sve baš super. Samo kad bi ovi oko njega bili podatniji, kad mu ne bi toliko lupali nogama o vrata i kad bi mu se zakleli na vječnu vjernost. Deluzija zna poprimiti razmjere samounišenja. Očito da su se i kod Bernardića kognitivne sposobnosti devastirale od tog heroina politike. Ona je za njega kao teška droga, nije jedini. Bez tog šuta ne može ni sada kad je, generalno, posvuda postao predmet sprdnje. Zov govornice, kamera, naslova i nominalne moći može postati jači od svega drugoga.
A ima čovjek izvan politike jako lijepo zvanje i ugodne je vanjštine. Inženjer je fizike, visok i ima dobar ten. Fizika je jako popularna i konkurentna, ti su kadrovi traženi i dobro plaćeni. Nije arheolog ili profesor indologije pa da nema kud. A i ženama kojima se taj tip sviđa sigurno bi se sviđao i dalje. Pisalo se, osim toga, da treba doktorirati na Ekonomiji. Ako se putem ohladio za fiziku, eto mu, dakle, i drugih karijera na izbor.

Badava je, međutim, racionalno u ovakvim složenim slučajevima. Mogao se i Karamarko proslavljati do mile volje proučavajući povijesne zbiljnosti u arhivima i pisati studije o Tugi, Bugi i Vugi, pa je kao sivonja navalio baš u politiku, onako nestrukturiran, a i politički prevrtljiv. Mogli su koješta raditi u životu i razni drugi koji svoje stranke drže na jedan i pol do dva posto. A opet ne odustaju, pa pametuju, izlaze na izbore, gube, i stalno ispočetka.
Ako si nogama na zemlji, ne razumiješ korijene tog poremećaja koji uzrokuje ovisnost o politici, a nije tu presudno samo pitanje novca, jer i drugdje se da zaraditi, pa i bolje, a i živaca se manje troši. No kod Bernardića i njemu sličnih osobnosti, ta je bolest ozbiljna i od nje nema ozdravljenja. Heroin je to. Pitanje je samo ima li spasa za SDP, oni su baš takvoga izabrali.